„LAKU NOĆ, PUNPUNE” INIJA ASANA Tiha tragedija pasivnosti

Jedan od najefektnijih „trikova“ ovog stripa je činjenica da su Punpun, njegova majka, otac i ujak, nacrtani drugačije od svih ostalih likova – dok je sve prikazano kroz relativno realistički crtež, Punpun i njegova porodica izgledaju kao karikature simplistički nacrtanih ptica, gotovo nalik dečijim švrljotinama. Ovo nas, svakako, lakše ubacuje u perspektivu samog Punpuna koji očigledno sebe i svoju veoma disfunkcionalnu porodicu vidi kao autsajdere bolno izdvojene od drugih, mada ih ostali likovi vide normalno. Sam Asano je rekao da je taj izbor doneo da bi se

čitaoci „popunjavajući beline“, lakše identifikovali sa protagonistom. Sem ove ekscentričnosti, glavna plejada likova čak nema ni normalna imena iako ih ostali imaju (Punpun je očigledno nadimak, dok su njegovi roditelji imenovani samo kao Punpun mama Onodera i Punpun otac Punjama i jedino ujak koji nije deo primarne porodice ima puno ime Junići Onodera).

Ovaj ekscentrični stilski izbor doprinosi začudnosti, ali i dodaje na ukupnoj atmosferi otuđenosti, u isto vreme postavljajući pitanje, da nije nesrećni Punpun, okamenjen u dečijem crtežu, osuđen da zauvek ostane emocionalno zamrznut u trenutku najranijeg detinjstva kada je, možda, jedini put bio srećan? Asanove različite igre sa kombinovanim tehnikama su inače veoma efektne u ovoj pomalo nadrealnoj mangi – bog koji se povremeno pojavljuje (a kog Punpun priziva sa „Bože, bože, tinkl hoj“) prikazan je u kolažnoj foto tehnici, kao iscereni Japanac sa afro frizurom.

U doslovnom prevodu sa japanskog naslov mange je možda još i tužniji pošto „Oyasumi, Punpun“ može da se razume i kao „Odmori, Punpune“. I zaista, čini se da nije samo emotivno oštećenom i izmučenom Punpunu potreban odmor od jedine svakodnevice kakvu poznaje, već je to slučaj i gotovo i sa svim ostalim junacima.

U mangi se smenjuje galerija duboko nesrećnih likova čije su životne tragedije uglavnom nastale od manjka činjenja, i melanholične, i gotovo tragične pasivnosti. Autor daje dovoljno prostora svakom od njih – bio to Punpunov suicidalni ujak kog samo (umišljena?) krivica drži u životu, usamljena majka koja je suviše sebična i uplašena da se sa ljudima zaista poveže, vršnjaci iz škole... Asano pravi celovite portrete svojih likova, u kojima se, kako stranice mange odmiču, sve preciznije osvetljavaju uzroci njihove depresije ili nesreće, osvetljavajući njihove odluke i ponašanje do te mere da se, čak i kada čine sasvim sulude ili destruktivne stvari to čini potpuno logično i motivisano.

Njegovi portreti, mada često mračni, ispostavljaju se kao ljudski do te mere da i ako ne možemo da opravdamo ono što likovi ponekad rade, obično možemo odlično da razumemo šta ih je do toga dovelo.

U pasivnosti često leži sva tragedija Asanovih likova – većini se život otima iz ruku, i čini se da su lični izbori praktično nepostojeći, a sve je određeno diktatom materijalnog (ili bar želje za preživljavanjem), očekivanjima društva, ili porodice. Pitanje duboke otuđenosti, osećaja pasivnosti i nedostatka kontrole čini se karakteristično za savremeno japansko pripovedanje (setimo se samo Murakamijevih duboko usamljenih i neuklopljenih likova koji su postali ikone čitave jedne generacije mladih Japanaca, melanholičnih izopštenika Hiromi Kavakami, ili otuđenosti „Prodavačice“ Sajake Murate). Slično kao i Murakami, Asano veliku pažnju posvećuje temi seksa, i čini se kao da je taj najplastičniji čin bliskosti (kod Asanovih junaka često pomalo mehanički, ili isprazan), najbliže onome što junaci umeju da pronađu nalik ljubavi. Tokom cele mange autor nastavlja da se igra sa grafičkim rešenjima, pa tako Punpun u najvećim dubinama depresije konačno gotovo sasvim gubi oblik, i jedno jutro čitalac mora da ga traži među stvarima u neurednom samačkom stanu gde se glavni lik pretvorio u malu piramidu, kojoj se povremeno pojavljuju tanke nožice dok se kreće kroz grad.

Asano ovakvim apsurdističkim pristupom u isto vreme izaziva i komičan i tužan efekat. Punpun se toliko skamenio u svojoj nesreći da više ne pokazuje nikakvu ekspresiju, niti je spoljnom svetu moguće da dopre do njega. Svoj stari oblik tužne ptice uspeva da poprimi ponovo tek u kasnijim tablama, pošto je dobio kompliment od poznanice. Punpun retko kada govori, a u najgorim emotivnim fazama, njegove reči se pretvaraju u signalne kružiće i šarice, pokazujući koliko je komunikacija između njega i ostalih ljudi teška, i koliko je daleko od njegovih pravih osećanja i razmišljanja. Punpun tek ponekad, u emotivno povišenim situacijama dobija jesne ljudske oblike, ali oni uvek ostaju u senci.

Jedan od najboljih delova (bar u nastavcima dosad izašlim kod nas) su table u sedmom broju, natopljene klasičnom japanskom poetikom prolaznog, u kom su prikazani dani koji se smenjuju u melanholiji i depresiji, raščlanjeni na upečatljive trenutke koje označavaju sate koji teku (zvuk smeha koji se meša sa zrikanjem zrikavaca, ruž koji se kotrlja po podu učionice, sat koji zvoni pre škole), i  onda opet kreću iz početka, tako da je teško odrediti gde se jedan dan završava, a drugi, isti takav, počinje.

          Nastasja Pisarev