„MAMULA OL INKLUZIV” IZ NOVOG SADA PREMIJERNO NA SARAJEVSKOM FILMSKOM FESTIVALU Od konc logora do hotela

Iz svetlosti projektora izaći će na svetlost platna, u mraku bioskopa i istorijskih činjenica, dokumentarna filmska priča kako je od austrougarske tvrđave-zatvora, preko fašističkog koncentracionog logora, Mamula na ostrvu Lastavica Bokokotorskog zaliva postala luksuzni hiotel sa ne znam koliko zvezdica. Osim na filmu, istorija ne ide unazad.

- Nama je Boka druga kuća. Ja sam odrastao u Herceg Novom, u porodičnoj kući gde sam provodio sva leta, a Relja je vezan za Kotor, jer mu je majka Bokeljka - objašava Dragan Gmizić, otkud interes Novosađana za produkciju ovog filma. - Da splet okolnosti bude još zanimljiviji, ideja o samom filmu je nastala baš na Sarajevskom filmskom festivalu 2017. godine, kada je Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje Crne Gore iznela priču da će Mamula biti jedino mesto u Evropi gde je koncentracioni logor pretvoren u ekskluzivni hotel. Relja je to čuo, javio se meni, ja para nisam imao, pa sam pozajmio 500 evra da on ode dole, snimi komemoraciju, i tako smo krenuli. Obratili se Filmskom centru Srbije, prvi put nismo prošli, drugi put smo prošli, čak nešto pokušali i sa HAVC-om (Hrvatski audio-vizuelni centar), nismo dobili podršku, a na kraju se dogovorili sa „Al Džazirom” koja je imala razumevanja za tu vrstu sadržaja i postali su koproducenti. Tako je napravljena finansijska konstrukcija i završen film.

Gmizić objašnjava i svoj istraživački interes za temu brisanja prošlosti, pogotovo antifašističke tradicije. U tom smislu, kaže da i dalje jugoslovenski prostor doživljava kao dom.

- Da parafraziram Hemingveja koji je parafrazirao ne znam kog (smeh) - nijedan čovek nije ostrvo - kaže Gmizić. - Danas je to Mamula, sutra će  biti Staro sajmište, prekosutra ko zna šta može toj ruci zla koja vlada svim nazovi državama bivše Jugoslavije da padne na pamet. Nadam se da ćemo ovim filmom doći do svakog, ili do što više ljudi, da ne ostane sad tako, napravljen hotel i ništa se nije desilo. Želeli samo da napravimo omaž zatvorenicima, njihovim porodicama, omaž njihovoj žrtvi koja nije bila uzaludna. Živimo u vremenu u kojem je sve na prodaju. Film najviše govori o našem odnosu prema toj kapitalističkoj stvarnosti u kojoj smo već dobar deo naših života. Od radnika u pelenama do pretvaranja konc-logora u hotelski smeštaj.

Reditelj Aleksandar Reljić nema sumnji da je Mamula njegova priča, isto tako ne samo zbog porekla. Čim je 2017. čuo Dubravku Uljarević kao potomkinju logorašice sa Mamule, na „Tru storiz market„, programu Sarajevskog filmskog festivala koncipiranom tako da se pred filmskim autorima i producentima predstave istinite priče kao potencijal za snimanje, prišao joj je odlučan da je realizuje.

- Vratio sam se u Novi Sad, a moralo se odmah reagovati. Imao sam dvadesetak dana da nađem neku produkcijsku kuću i način kako da snimim prve kadrove. Sedeo sam sa Gmizom u kafani i bilo je otprilike - matori, propada mi priča, gotovo je. A on skoči i kaže - ideš, radiš! Je l’ ti dosta 500 evra? Tek posle sam povezao da je i on ceo život odlazio u Herceg Novi. Snimili smo prve kadrove i tih dana napravili materijal za tizer od kojeg smo krenuli dalje u fand-rejzing. Mi smo zapravo sve vreme snimali taj jedan događaj - komemoraciju žrtvama logora i našeg glavnog protagonistu Iva Markovića, sada pokojnog, koji je sa devet godina, marta 1942. bio zatočen na Mamuli među prvima. Kroz njegovu priču smo ispratili i transformaciju ostrva i transformaciju ljudske svesti u odnosu na taj projekat izgradnje hotela - verzija je iz ugla reditelja.

Reljića navodi da ga nije zanimala Crna Gora, investitor, niti političke elite koje su za njega prolazna pojava. Zanimao ga je projekat hotela koji je potpisan na 49 godina.

- Nakon pola veka niko neće pričati o stradanju civila. Glavna stvar je bila da se prikaže kako je novac danas najvažniji i kako on briše sve pred sobom, pa i pijetet, žrtve, stradanja. Kako novac niko ne može da zaustavi, nijedan sistem vrednosti, jer je najveća vrednost danas pusti kapital - kaže Reljić, dodajući da nisu ni oni uspeli. - U startu su obećavali hotelski rezort sa muzejskom sobom, spomen-galeri-

jom. Otuda i taj pomalo ironični naslov „Mamula ol inkluziv”. Nisu oni nas baš nešto puno zarezivali. Mi smo tražili saradnju, pa i intervju sa investitorom iz Oraskoma, nudili im pomoć da se memorijalna galerija koncipira na najbolji mogući način, uz naše istraživanje, ali odbili su nas, naravno. Mogli su da pokušaju da nas skrenu sa tog našeg puta, ali nisu. Na nama je bilo da kažemo, malo doprinesemo pokretanju rasprave, pokušaju da probudimo svakoga. Mislim da smo s ovim filmom uspeli.

Igor Burić