Spisateljica Klara Vlasakova: Svačija verzija priče

Ovaj film prikazuje Prag iz jednog neobičnog, futurističkog ugla, a još više pažnju privlače futuristički, nimalo svetlo prikazani međuljudski odnosi. Klara Vlasakova je sa velikim interesovanjem isčekivala komentare i pitanja gledalaca, pa i ovaj intervju za „Dnevnik”, objasnivši da je vrlo interesuje kako drugi doživljavaju priču, što ona najviše shvata kroz postavljena pitanja. Istina je, uzvratio sam joj, da je pitanja mnogo bar delimično zato što narativ filma „Svakodnevni propusti” pomalo podseća na dela velikih majstora naučne-fantastike, Stanislava Lema i Jevgenija Zamjatina, otvarajući polje asocijacija, a ne dajući objašnjenja za determinišuće pojave u sred radnje, koje uglavnom ostaju tajna. Tako se i nad Klarinim Pragom, njenim stanovnicima kroz fokus tri različite porodice i generacije žena, nadvila neobjašnjiva oluja koja preti da uništi sve do tada postojeće stvari i odnose.

Mogu da pretpostavim da je za vas prikazivanje na festivalima neka vrsta rijaliti ček-a, provera onoga što ste zamislili u odnosu na to kako vaš film doživljavaju gledaoci?

- Sad je već skoro godina otkako se „Svakodnevni propusti” prikazuju na festivalima. Imali smo do sada zaista brojne i veoma raznovrsne reakcije. Stvarno mogu da kažem da mi se dopadaju sve vrste interpretacija. Kao piscu mi je jako važno da ne namećem samo jedno moguće tumačenje. Ljudi treba da imaju svoju slobodu u tome. Posedovati svoju verziju priče je veoma važno u umetnosti, uopšte.

Vaš film definitivno i nije od onih oko kojeg bi svi mogli da se slože šta on tačno znači (smeh)!

- I to je istina (smeh)! Baš malopre su me u jednom drugom intervjuu pitali koja je priroda eksplozija u filmu. Da li su one neki prirodni fenomen ili ne. Mislim da je to dobro pitanje.

Da li ste „Svakodnevne propuste” pisali kao originalni scenario, ili je to možda bila neka druga književna forma, koju ste prilagodili za snimanje filma, pošto sam, pripremajući se za intervju, video da već imate taj motiv neobjašnjivih pojava „iz svemira” koje vam zapravo više služe da razvijete kontekst, nego samu priču?

- Bio je to scenario otpočetka. Zapravo, scenario „Svakodnevni propusti” je deo moje master teze sa akademije u Pragu. Zajedno sa producentom Marekom Novakom tragali smo za rediteljem i posle nekog vremena složili smo se da to bude Kristina Grošan, koja je rumunsko-mađarskog porekla. Ona je takođe radila na razvoju priče, imala je mnoštvo interesantnih ideja i postala je važan deo mog scenarija, takođe.

Ono što je vidno u vašem scenariju, odnosno filmu viđenom na Paliću, jeste mnogo više atmosfere, prikaz stanja i osećanja, nego dijaloga koji to opisuju i predstavljajku na verbalan način. Ima li to neka veze sa vašim ličnim pristupom pisanju ili stilom koji razvijate?

- Ja pišem i knjige. Objavila sam dve do sada. Međutim, ne bih mogla da kažem da je to moj osobeni stil ili pristup pisanju. Lagala bih kad bih rekla da je to svesna odluka. Pre bih rekla da nisam o tome razmišljala. Jednostavno, kada imam likove u svojoj glavi, uopšte se ne trudim da ih objasnim. Mnogo interesantnije mi je da otkrivam značenja iza rečenica i dijaloga. Verujem da ste čuli dobar dijalog tek onda kad je on o nečemu drugom nego što to govore reči u njemu. Ne kažem da uvek uspevam u tome, postavljanju svih tih slojeva, jer je to superzahtevan zadatak, ali može se reći da ne ostavljam svoje likove da budu otvoreni i iskreni jedni prema drugima. Ne primer, Hana, starija gospođa u filmu, ona je udovica i očigledno ima problema da prevaziđe smrt svog supruga, ali ona nastavlja da govori svima da je okej i tako da se ponaša. Laže svima da joj ne treba niko i ništa. A kako se radnja filma razvija, vidimo da doživljava slom i da ima poteškoća u proradi svojih osećanja.

Mislite da je lagala, ili nije bila svesna šta se tačno sa njom dešava, kao uostalom i ostali likovi, ceo grad koji zahvata užasna (ne)prirodna promena?

- U pravu ste. Ona nije ni svesna da je to laž. Potupno izveštačeno čini ono za što smatra da je ispravno, iako je to vodi dublje u bol.

Što se tiče te velike zavese zvane nebo, koja se u vašem filmu stalno menja, šta ona za vas znači u pogledu ljudskih odnosa koji su ispod nje i zašto su deca u prvom planu? Kako nađete taj dečji glas u sebi, a da on ne bude lažan, kada bi ga čulo dete, ako me razumete?

- Da! To je jako teško pitanje. Dečak David, kad sam pisala, nastao je po uzoru na mogu nećaka. Neke rečenice su bukvalno njegove i zato sam mu se i zahvalila u uvodnom delu scenarija (što se ne vidi u filmu - prim. nov.). Na primer, dijalog koji David vodi sa majkom Silvom, o smrti. To je nešto što deca često rade, a ja sam ga čula od mog nećaka. Zanimalo me ja kako za njih smrt može da bude ne nešto apstraktno, nego vrlo konkretno - gubitak roditelja i doživljaj da će ostati sami da se brinu o sebi. A što se tiče Tereza, koja u filmu ima 13, nju je bilo veoma lako napisati, na neki način. Osećaj nepripadnosti i alijenacije mi je bio veoma blizak dok sam odrastala. Zanimljivo da Nora Klimešova, koja igra Terezu, nije htela da glumi, a izabrana je na kastingu između 700 drugih devojčica. Na kraju, pristala je da igra, ali samo Terezu, za koju se veoma vezala u procesu.

Igor Burić