INTERVJU Sanja Anđelković, vizuelna umetnica KLIMATSKA LJUBAV U DOBA OSKUDICE

Sanja je nagradu dobila za „osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetičko promišljanje i realizaciju, ostvarene u kontinuitetu”, a na izložbi je prikazan njen rad „Pogledaj gore! Ja nisam krošnja - ja sam glasnik!”, sastavljen iz performansa i instalacije, kojom se tekstualno, tonski i vizuelno, putem metaforične priče o insektima saopštava svojevrsno klimatsko proročanstvo o mogućnosti nove ljubavi ljudi i elemenata - vode, vatre, zemlje i vazduha.

Šta za vas znači ova nagrada koja podrazumeva i studijski boravak u Njujorku osam nedelja?

- Pored toga što znači da ću imati priliku da iskusim američki društveno-kulturološki kontekst, posetim i upoznam dugogodišnje saradnike iz Njujorka u njihovom kontekstu, biće mi izuzetno zanimljivo upoznavanje i produbljivanje mogućih budućih saradnji.

Nagrada kao nagrada, draga mi je jer sam imala priliku kroz proces pripremanja izložbe da bliže upoznam kako kustose i saradnike Galerije „Remont„, tako i super umetnike i kolege koje su zajedno sa mnom prolazile proces selekcije za nagradu.

Ako bih morala da odaberem reč kojom bih opisala značaj, to bi onda možda bila reč: prilika.

Kada stvarate? Kakav poriv se javlja, iz kog kutka i odakle uopšte ta ljubav prema umetnosti i umetničkom delanju/ delima?

- Nemam određeno vreme, može se desiti da radim nešto skroz nevezano za umetnost, da li bila u autobusu ili u bašti, dođe mi neka misao ili gest. To obično zapišem i ako mi je u tom trenutku interesantno da produbljujem, onda apstrahujem i razrađujem dalje.

Poriv možda više proizilazi iz neke želje za komunikacijom ili prenošenja nekog zanimljivog naučnog otkrića, detalja npr. iz života insekata/ životinja/ ljudi.

U biografiji vam stoji da ispitujete kako se ideja doma menja u istorijskom, geografskom, društvenom i ekološkom kontekstu. Pa, kako?

- Tu rečenicu vidim kao neku vrstu sopstvene analize tehnosfere u kojoj živimo. Da li je to neki novi trend ili neki novi trend u zagađenju planete, verovatno će se naći u jednom od radova. Na kraju kada se svi ti radovi hronološki pogledaju, verovatno će se primetiti i varijacije u promeni društvenog poretka.

Vaš upravo nagrađeni rad ima tekstualnu, audio i vizuelnu komponentu. Takoreći, prožima sva čula. Koji medij od ovih vam je najbliži – na kojem razmišljate, a na kojem sanjate?

- Nisam sigurna da li mogu precizno da odgovorim na ovo pitanje. Rekla bih da su tekstualni i vizuelni deo nešto bliži od audija. Ali pošto često razmišljam „3D”, iliti u svim medijima ođednom, onda bih rekla nekako svi. Rekla bih da razmišljam na engleskom, a pevam na srpskom :) Dok mi se ideje i mediji odvijaju paralelno. Recimo da je sve nekako isfragmentirano.

Otkud to da su vas baš insekti privukli da u radu „Pogledaj gore! Ja nisam krošnja - ja sam glasnik!”, ispevate novi mit, eksperimentalno proročanstvo „o klimatskoj ljubavi u vreme oskudice“? Kako taj konstrukt upošte može da se shvati?

- Taj rad je prvenstveno pisan i zamišljen sa cikadama na umu. To je ono kada režiser pravi film baš za tog glumca. Tako sam i ja videla cikade. Sve je krenulo od reči brood što bi na srpskom značilo kolonija ili leglo. Odatle sam naišla na knjigu Insect Singers: A natural history of the Cicadas (1929) koju mi je čak iz Tajvana donela dugogodišnja saradnica. Knjiga je stvarno retka i ne može se naći svuda. Samim tim je celo iskustvo pravljenja ovog rada bilo zanimljivije.

Posle pročitane knjige, detalj koji mi je u moru detalja zakačio kao vrlo bitan za nivo ovog rada je činjenica da cikade nemaju mogućnost napada i odbrane. To nisu osobine sa kojima su evoluirale. Samim tim, to mi je bila odlična podloga za „medijuma” koje mogu da predstavljaju. Dostojanstvene, žive da bi pevale, reprodukovale se i vrlo ubrzo umrle.

Što se tiče klimatske ljubavi u doba oskudice, to se može shvatiti kao taj zvuk koji cikade proizvode i pored svih klimatskih promena, one i dalje pevaju i vode ljubav.

Šta nam poručuje, ono kako sam ja doživeo polje vaših interesovanja, potraga za novom religijom ili bar osećajnošću spram egzistencijalnih pitanja koja nas okružuju?

- Hah, možda da razmislimo o detaljnijoj i smelijoj konfiguraciji ili rekontekstualizaciji narativa koje živimo. Sigurna sam da svima svašta smeta, samo se plaše da ispitaju, jer ako se Pandorina kutija otvori, možda nema natrag, ali je onda pomak iz inercije neizbežan.

Igor Burić