ИНТЕРВЈУ Сања Анђелковић, визуелна уметница КЛИМАТСКА ЉУБАВ У ДОБА ОСКУДИЦЕ

Сања је награду добила за „особен и изванредан вишегодишњи уметнички рад, који подразумева заокружено критичко и естетичко промишљање и реализацију, остварене у континуитету”, а на изложби је приказан њен рад „Погледај горе! Ја нисам крошња - ја сам гласник!”, састављен из перформанса и инсталације, којом се текстуално, тонски и визуелно, путем метафоричне приче о инсектима саопштава својеврсно климатско пророчанство о могућности нове љубави људи и елемената - воде, ватре, земље и ваздуха.

Шта за вас значи ова награда која подразумева и студијски боравак у Њујорку осам недеља?

- Поред тога што значи да ћу имати прилику да искусим амерички друштвено-културолошки контекст, посетим и упознам дугогодишње сараднике из Њујорка у њиховом контексту, биће ми изузетно занимљиво упознавање и продубљивање могућих будућих сарадњи.

Награда као награда, драга ми је јер сам имала прилику кроз процес припремања изложбе да ближе упознам како кустосе и сараднике Галерије „Ремонт„, тако и супер уметнике и колеге које су заједно са мном пролазиле процес селекције за награду.

Ако бих морала да одаберем реч којом бих описала значај, то би онда можда била реч: прилика.

Када стварате? Какав порив се јавља, из ког кутка и одакле уопште та љубав према уметности и уметничком делању/ делима?

- Немам одређено време, може се десити да радим нешто скроз невезано за уметност, да ли била у аутобусу или у башти, дође ми нека мисао или гест. То обично запишем и ако ми је у том тренутку интересантно да продубљујем, онда апстрахујем и разрађујем даље.

Порив можда више произилази из неке жеље за комуникацијом или преношења неког занимљивог научног открића, детаља нпр. из живота инсеката/ животиња/ људи.

У биографији вам стоји да испитујете како се идеја дома мења у историјском, географском, друштвеном и еколошком контексту. Па, како?

- Ту реченицу видим као неку врсту сопствене анализе техносфере у којој живимо. Да ли је то неки нови тренд или неки нови тренд у загађењу планете, вероватно ће се наћи у једном од радова. На крају када се сви ти радови хронолошки погледају, вероватно ће се приметити и варијације у промени друштвеног поретка.

Ваш управо награђени рад има текстуалну, аудио и визуелну компоненту. Такорећи, прожима сва чула. Који медиј од ових вам је најближи – на којем размишљате, а на којем сањате?

- Нисам сигурна да ли могу прецизно да одговорим на ово питање. Рекла бих да су текстуални и визуелни део нешто ближи од аудија. Али пошто често размишљам „3Д”, илити у свим медијима ођедном, онда бих рекла некако сви. Рекла бих да размишљам на енглеском, а певам на српском :) Док ми се идеје и медији одвијају паралелно. Рецимо да је све некако исфрагментирано.

Откуд то да су вас баш инсекти привукли да у раду „Погледај горе! Ја нисам крошња - ја сам гласник!”, испевате нови мит, експериментално пророчанство „о климатској љубави у време оскудице“? Како тај конструкт упоште може да се схвати?

- Тај рад је првенствено писан и замишљен са цикадама на уму. То је оно када режисер прави филм баш за тог глумца. Тако сам и ја видела цикаде. Све је кренуло од речи броод што би на српском значило колонија или легло. Одатле сам наишла на књигу Инсецт Сингерс: А натурал history оф the Цицадас (1929) коју ми је чак из Тајвана донела дугогодишња сарадница. Књига је стварно ретка и не може се наћи свуда. Самим тим је цело искуство прављења овог рада било занимљивије.

После прочитане књиге, детаљ који ми је у мору детаља закачио као врло битан за ниво овог рада је чињеница да цикаде немају могућност напада и одбране. То нису особине са којима су еволуирале. Самим тим, то ми је била одлична подлога за „медијума” које могу да представљају. Достојанствене, живе да би певале, репродуковале се и врло убрзо умрле.

Што се тиче климатске љубави у доба оскудице, то се може схватити као тај звук који цикаде производе и поред свих климатских промена, оне и даље певају и воде љубав.

Шта нам поручује, оно како сам ја доживео поље ваших интересовања, потрага за новом религијом или бар осећајношћу спрам егзистенцијалних питања која нас окружују?

- Хах, можда да размислимо о детаљнијој и смелијој конфигурацији или реконтекстуализацији наратива које живимо. Сигурна сам да свима свашта смета, само се плаше да испитају, јер ако се Пандорина кутија отвори, можда нема натраг, али је онда помак из инерције неизбежан.

Игор Бурић