REZON: Zašto su protesti korisni za Vučića i SNS

Iz vidokruga su izgubili dve trećine građana Srbije. U kriznom pi-aru postoji pravilo da svaki plan mora da sadrži precizno izrađen scenario mogućih ishoda. Iz svega što se dešava lako se može zaključiti da su se opozicioni stratezi bavili samo jednim aspektom protesta, da uopšte nisu izračunali kako će oni uticati na građane koji ne podržavaju njihovu politiku, koji ne podržavaju nijednu politiku i koji podržavaju Vučića.

Zvuči paradoksalno ali protesti su korisniji za Vučića, nego za opoziciju. Iz više razloga. Prvo, predstavljaju kohezioni faktor za njegove birače. SNS je velika organizacija s više od 750.000 članova. Jedanaestogodišnja vladavina dovela je do opuštanja jednog broja pristalica. Pretenciozno insistiranje na fiziološkim, intelektualnim i statusnim razlikama samo će pojačati njihovo jedinstvo. Protesti će ih ponovo mobilisati. Podstaći će ih da nađu novu energiju da se bore za vrednosti u koje veruju, i da brane svoje privilegije. Ali, protesti neće alarmirati samo funkcionere, od lokalnog do pokrajinskog i republičkog nivoa, već i obične članove. Protesti će im dati signal da mogu mnogo toga da izgube ako se još snažnije ne ujedine. Oni će braniti "Plan Srbija 2025". Platu od 1.000 evra, penziju od 500 evra, nove fabrike i nova radna mesta. To nije subjektivni oprez, već objektivna ogorčenost. Oni su na svojoj koži već osetili kako izgleda liberalna demokratija u izvedbi svih varijacija DOS-a. Radnička klasa nije otišla u obećavani demokratski raj, već je završila u paklu tajkunske pljačke. Petooktobarska revolucija bila je masakr radničke klase.

Drugo, protesti će pomoći Vučiću da njegov pokret odmah po osnivanju postane masovan.  Osim ekonomskih protesti će za mnoge ljude biti i inicijalna kapsla na vrednosnom nivou. Artikulisani kao stvar koja se tiče samo "uzvišene klase", oni osim prezira ne nude ništa onima koji su 11 godina podržavali "Vučićev režim". Poruka protesta je da za takve neće biti oprosta. Biće predmet prezrenja. I ljudi to razumeju. Oni znaju da bi ponovo bili građani drugog reda. Nevažni. Nebitni. Nepotrebni. Izopšteni i odbačeni. I kako protesti dalje odmiču, i kako proces njihovog brutalnog ponižavanja poprima sve surovije oblike, oni shvataju da nije hrabrost biti na protestima protiv vlasti, nego biti uz SNS. Oni koji podržavaju SNS danas su najveći disidenti u Evropi.

Treće, protesti će pomoći SNS-u da pročisti stranku od konvertita. Da se bezbolno oslobodi svih koji su u nju došli s merkantilnim predubeđenjima. Od svih koji su se učlanili s nadom da će tako ostvariti lični profit. Da će poboljšati svoje poslovne potencijale. I koji, nakon što nisu zadovoljili svoje gramzive ambicije, sada veruju da će prelaskom na drugu stranu, dobiti sve ono što nisu uspeli da ostvare.

Četvrto, protesti će Vučiću pomoći i u marketinškom smislu. Besplatno će mu pomoći da sondira potrebe društva i da jasnije fokusira svoje planove za rad u narednom periodu, ali i za predstojeću izbornu kampanju. Neće morati da troši vreme na analizu javnog mnjenja. Dobiće na tacni šta sve treba da uradi da pridobije nezadovoljne građane.

Peto, protesti će pogubno delovati na opoziciju, jer će dodatno ogoliti njihovu nesposobnost. I manjak kreativnosti. Vreme je snažan politički faktor. Kad se povodi ohlade, ostaju samo racionalni aspekti politike. S protokom vremena utvrdiće se da opozicija zaista nema nikakav program nego da proteste iskoristi kao konstituivnu moć za svoje lične ciljeve. Protesti će ogoliti potrebu da se ponašaju kao moruzgva, koja obitava i prosperira na leđima drugog. I da se ne bore za izjednačavanje prilika, već za preimućstvo za sebe. Za svoje stranačke drugove. Bez građana, za razliku od kojih opozicini lideri na protestima ne učestvuju da bi dali svoj doprinos unapređenju društva, nego da bi bili vest na televiziji. Oni se bore samo za svoje rejtinge. Oni jure samo za ličnom slavom. Ekran je mera njihove posvećenosti.

Šesto, protesti će ogoliti sve razmere obmane, svu očiglednost opsene da je Vučić autokrata koji guši demokratske slobode. Time što se uvažava pravo građana da na ulici iskažu svoje neslaganje s njegovom politikom, Vučić će pokazati i domaćoj javnosti i Evropskoj uniji da je Srbija demokratska zemlja u kojoj se demokratija u punom smislu realizuje na svim poljima. Da je omogućena potpuno slobodna diskusija i apsolutni pluralizam unutar kog svako može da priča šta god želi, na način koji odabere kao najprikladniji. S činjenicama koje smatra najadekvatnijima. Ako prihvatimo Spinozino mišljenje da demokratska vlast ne guši neslaganje već ga prihvata kao izvor svoje snage, nemešanjem u proteste, Vlada Srbije pokazuje izuzetnu dozu političke zrelosti, kakvu ne pokazuje nijedna zemlja zapadne demokratije, koje vrlo surovo i brutalno guše proteste građana. Srbija je zemlja u kojoj protestuje kad ko hoće. Blokira šta hoće. U Srbiji svaki pojedinac može slobodno da ispolji svoje mišljenje

Sedmo. Osim što će obelodaniti da u Srbiji svaki pojedinac može slobodno da ispolji svoje mišljenje i politička uverenja, protesti će ogoliti tendenciju opozicije da to pravo uskrati svima koji podržavaju Vučića. A to je sitnica od 2,3 miliona ljudi. Dakle, na ulici će se obznaniti da je zapravo druga strana ta koja traži da se zabrani slobodna diskusija. I da se uspostavi jedna vrsta liberalne diktature, u kojoj se u ime izmišljenih viših ideala, mišljenje nekolicine nameće kao zapovest. Takva isključivost izazvaće dodatni revolt kod građana koji glasaju za SNS, i učvrstiće ih u uverenju da su žrtve mentalne i retoričke opozicione torture, koja bi se u slučaju društvenih promena pretvorila u stvarnu.

Osmo. Pošto se ne uzdržavaju da isključivost i koristoljublje demonstriraju sada kada im nedostaje moć, građanima koji protestuju biće jasno, da bi ih opozicioni političari već sutradan odbacili kao manje vredne, da bi ih se odrekli čim bi poslužili njihovom cilju. Kao što su to uradili 5. oktobra 2000. Hose Ortega i Gaset tvrdio je da se takav scenario može izbeći samo ako se tome suprtostavi divovska ustava moralnih i etičkih uverenja. A već sam dokazivao da je ljudski karakter nepromenljiv. Da bi se isti ljudi u istim okolnostima ponašali istovetno kao što su se ponašali ranije.

Deveto. Protesti će demantovati nametnutu dogmu o cenzuri. U Srbiji postoji preko 2.500 medija. Više od 100 njih vrlo otvoreno, neskriveno i direktno objavljuje jedino spinove, fabrikovane afere i vesti protiv vlasti. Takav nivo medijskih sloboda ne postoji ni u jednoj zemlji Zapada, koji nadmeno smatra da predstavlja božanski etalon ljudskih sloboda. Ko ne veruje nek ode u Veliku Britaniju i SAD, pa nek proveri da li je moguće da mediji otvoreno ratuju protiv vlasti.

Deseto. Nestranačke ličnosti i intelektualci koji svoje identitete imaju mimo stranaka i politike, a koji smatraju da srpska politika ne treba da se vodi u Londonu, Briselu, Vašingtonu, Berlinu ili Moskvi, već u Beogradu, i koji ne smatraju da je globalno tržište jedina mera demokratije, odvažiće se da još odlučnije podrže Vučićevu politiku samostalne Srbije, jer ona odbija da prihvati diktatura obavezujućeg mišljenja, što bi rekao Markuze. Težnja Srbije da sarađuje i sa Istokom i sa Zapadom predstavlja disidentski čin. Iskakanje iz globalne uniformnosti. Iz dominantnog konsenuzsa levog liberalizma. Nepokoravanje dominantnom nalazi se u korenu svakog neslaganja i nalazi se u korenu zapadne demokratije pre nego je evoluirala u diktaturu liberalnog tržišta.

Pod jedanaest. Blokade mostova i puteva više pogoduju Vučiću nego opoziciji. Prvo su protesti otežavali život samo Beograđanima. Sada su žrtve njihove destruktivne politike žitelji još devet gradova. Nijedna destrukcija ne nosi sa sobom ništa pozitivno. Ljudi žele da se slobodno kreću. Da žive. Ljudi imaju svoje lične obaveze, i ne žele da one zavise ni od čijih političkih pretenzija. Građani koji nisu fanovi opozicije, blokade tumače na sledeći način - kao što danas blokiraju puteve i mostove, kad bi ih zapalo da se domognu vlasti, na isti način bi blokirali celu državu. Dakle, osim što daje maksimalan doprinos aktiviranju Vučićeve mašinerije i buđenju njegovih uspavanih birača, opozicija negativno alarmira i građane koji ne podržavaju nijednu stranku, i tera ih u Vučićevo okrilje.

I na kraju, takav antagonizam pogoduje vlasti, jer se ona ne zalaže da život stane, nego da se živi bolje. Protesti će dodatno ojačati njenu reformsku poziciju. Imali smo već takva iskustva. Protesti protiv mini-hidroelektrana. Protesti 1 od 5 miliona. Protesti protiv Rio Tinta. Posle svakog od njih, Vučić je bivao sve jači i popularniji. Hegel kaže da se istorija uvek ponavlja.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik