DNEVNIK U LALIĆU U malom selu dobro se i u slozi živi

Međutim, kako smo se približavali najpre Bačkom Petrovcu, pa Silbašu, onda okolo-naokolo ka Odžacima i Laliću, našoj finalnoj destinaciji, tako se nebo razvedravalo i bacalo razigrane senke zalutalih oblačaka.

– Dobro se živi, malo je ovo selo, ovde su Srbi i Slovaci, živimo u slozi, sve je u najboljem redu, borimo se koliko možemo za ovo naše mesto – govori nam ko iz topa predsednik Saveta Mesne zajednice Lalić Janko Benka, odmah potom pričajući o najvažnijim projektima koje su uradili i o onima koje planiraju. – Imamo sprsku pravoslavnu crkvu i slovačku evangelističku. Na slovačkom groblju smo uradili kapelu još 2010. godine, i to uz pomoć Pokrajine, Opštine i Republike Slovačke. A što se tiče kapele na srpskom groblju, evo, druga godina zaredom kako radimo na tome, ali sporo to ide i nadamo se da će ove godine biti završeno, radovi se već privode kraju. Dosta puteva smo remontovali po selu, prošle godine smo pravili pešačke staze, oko 400 metara na glavnom putu, nastavićemo i ove godine, u septembru. Kako dođu pare, tako i pravimo.

U Laliću se trenutno jedva može naći kuća na prodaju. Tri bračna para čekaju rezultate konkursa za kupovinu kuće do 10.000 evra, s tim da se u njima može živeti, ali je rekonstrukcija neminovna – zidovi su od naboja, neke nemaju ni kupatila... Kuće novijeg datuma, zidane od čvrstog materijala, koštaju oko 25.000 evra, ali njih niko neće da kupi, jer ne želi da živi u Laliću.

– Da bi se ovde živelo, moraš imati bar nešto zemlje, jer čime da se baviš? Imamo Zadrugu, u kojoj je zaposleno 35 ljudi, jako dobro radi, nije privatizovana, ostala je kao zadrugarstvo, rade oko 500 hekatra zemlje. Treba da se uradi kao nekad, ko se doseli kod nas, bilo bi dobro da im se omogući i neka zemlja da je obrađuju. Uvek ovde neko prodaje i kupuje zemlju, ovaj deo kod nas je oko 12.000 evra jutro, ovo je najkvalitetnija zemlja – kaže Benka.

Međutim, ma koliko da je plodonosna, poljoprivrednici muku muče s manjkom radne snage. Em im gro ljudi radi u Italiji u nadnicu, em oni koji su ostali i nisu za pohvalu. Ipak, snalaze se kako znaju i umeju, te se još uvek isplati baviti se povrtarstvom.

– Ne pitajte kako nam je, užasno je što se tiče radnika – kivna je Vlatka Šimek, knjigovođa u Mesnoj zajednici, koja sa suprugom radi papriku, kupus, lubenicu... – Dovodimo ljude iz Apatina, prevoz nas košta 12.000 dinara i nema veze koliko ljudi će nam doći. Nemam pojma kako se snalazimo! Od zarade kupujemo zemlju, ulažemo u mehanizaciju, obnavljamo je. Konkurišemo preko svih mogućih konkursa i odlično je, mnogo nam znače te subvencije.

Mal’-mal’ pa se pred kućama u Laliću mogu zateći krošnje s rumenim višnjama, a vala i vlasnici koji su nešto lepše vreme iskoristili da poberu zrele plodove. Đurđina Petrić jedna je od meštana koje smo omeli u radu, a ona je vrlo rado napravila pauzu i prozborila s nama pokoju reč.

– Ove godine i nije baš nešto rodilo, zbog kiše – kaže nam Đurđina, dodajući da višnje bere kako bi pravila sok i to isključivo za svoju porodicu. – Snalazimo se kako znamo. Nemamo banku, ni bankomat. Snaja ide u nabavku kad treba. Rođena sam ovde i, šta znam, nije se selo baš mnogo promenilo, sve je ostalo isto. Kako su izbeglice došle devedesetih, tako se malo i popunilo. Inače nam meštani idu u Slovačku i Italiju, a ovde se vraćaju pred penziju.

Ako nečega ne manjka u selu, to su udruženja i aktivnosti za meštane. Lalićani se okupljaju u okviru slovačkog Kulturnoumetničkog društva „Štefanek”, srpskog „Branislav Nušić”, Udruženja žena „Majčino srce”, Fudbalskog kluba „Panonija Lalić” koji ove godine beleži vek kontinuiranog postojanja. Osim fudbalera i žena (koje imaju svoju etno-kuću), svi se okupljaju u trenutnom Domu kulture, gde se i realizuju neke od manifestacija. Kad ih već spominjemo, tu su Nošnja bal, Tortijada, Memorijalni turniri u fudbalu, Pozorišni dani Mihala Benka Uče, Kulturni dani Milke Grgurov, slava sela za Mitrovdan i seoska slava prvog vikenda u novembru.

        Lea Radlovački

        Foto: S. Šušnjević

Samo Rašidova duša zna kako preživljava

Nimalo sretna sudbina zadesila je Rašida Mustafu, sedamdesetpetogodišnjaka rodom iz Tetova, a koji je pre sedam-osam godina u Laliću kupio trošnu kuću za 2.000 evra. Kako mu je žena umrla 2005. godine, a nisu imali dece, Rašid je ostao sam na ulici, pa je najpre došao u Silbaš i najzad u Lalić.

- Ovo je moja kuća, ali nema uslova za život, nemam kupatilo, muke su to – kaže nam Mustafa, kog smo zatekli kako sedi na tremu svoje kućice na ćošku. – Struju imam, a vodu samo ovo napolju što vidite... Primam socijalu, oko 10.000 dinara. Samo moja duša zna kako uspevam... Kome da se žalim? Ma jok, šta ću i probati. A komšije, nit’ im išta tražim, nit’ me išta pitaju, šta i da mi pomažu.