SPUSTILA SE ZAVESA NA 68. STERIJINOM POZORJU U raljama života
Možda selektor Sterijinog pozorja Milivoje Mlađenović nije bio toga svestan, mada je teško poverovati u takvo nešto, ali kada je ovogodišnjem festivalskom programu dao naslov „Čovečnost – usponi i padovi“, mogao je ladno da ga nazove i sa – Ženstvenost… Sa izuzetkom „Što na podu spavaš“, „Noć sa Aleksom“ i predstave „Pokojnik“, u svim preostalima, a ima ih još osam, reč je o ženi. Ako se „Gospođica“ uračuna kao takva, čak pet ih nose lično ime glavne junakinje.
A mogla bi tu da uđe i „Noćna frajla“…
Dobro, de, već čujem primedbe ta šta je žena, ako nije čovek. Ne znam. Gledajući „Uspavanku za Aleksiju Rajčić“, teško je odrediti…
Istina, pre četiri godine selektor Svetislav Jovanov je programu dao naslov „Pobuna – ženski rod“, pa kako sad ponavljati. No, slogan je samo slogan. Da vidimo šta je u selekciji.
Budući da je o „Deci“, „Što na podu spavaš“, „Pokojniku“, selekciji „Krugovi“, već pisano, hajde da se krene baš od „Uspavanke za Aleksiju Rajčić“. Đorđe Kosić na osnovu romana Milutina A. Popovića s kraja 19. veka o zatvorenicama Požarevačkog kaznenog zavoda, napisao je dramu u stihu, sa horom i naslovnom junakinjom, poput antičkih tragedija, o tome kako je Aleksija Rajčić bila i žrtva i dželat u okviru danas krivično kvalifikovanog dela porodičnog nasilja. Nadasve vešto, inspirisano, duhovito, ironično, Kosić progovara nekim novim jezikom o pojavi i fenomenu s kojim društvo još uvek uči kako da se nosi. On kreira mit, ep, ili strip, od narativa koji potresa i uznemiruje do srži, bilo da je ta srž nasilje ili rodni identitet, patrijarhat. Osim u formalnom smislu, koji donekle otkriva i stavove u pogledu potrebe za promenom paradigme, Kosić se prema samom činu ne odnosi kritički, nego ga prikazuje kakav se on prikazuje – nju su bili, pa je ona ubila.
Reditelj Jug Đorđević, u Narodnom pozorištu Beograd (koproducenti su još Sterijino pozorje na čijem je konkursu pobedio Kosić i Fondacija „Novi Sad – evropska prestonica kulture), sa Vanjom Ejdus u naslovnoj ulozi, takođe formalno stilizuje glumačku igru, koreografiše je, a uvodi i recitativnost govorne radnje, kao i pevanje. Stilizuje i celokupan izgled predstave, ceo konktekst, a dosledno i značenje. Pa tako Srbija devetnaestog veka postaje neka zabit u sred Amerike, likovi Amiši koji pevaju dodolske pesme, a pozornica ima oblik stana iz 21. veka, sa hidrantom iz kojeg Aleksija vadi sekirče, čisto da se istakne znak uzbune i prve pomoći, kako je interpretirano ubistvo. Rešetke su tu kao znak da je ona bila zatočena već u svom domu, a posle i u zatvoru. Zgodno, zar ne? Hm…
Stilski pođednako začudna je i predstava „Jenki Rouz“ Slobodana Obradovića, u režiji Miloša Lolića (Beogradsko dramsko pozorište), sa Danicom Maksimović u glavnoj ulozi. Ona za fokus ima savremeni fenomen „plastifikacije“ i života punog površnih zadovoljstava i senzacija, oličen kroz (van)bračne avanture starlete En Nikol Smit. Ona je u predstavi personifikacija cele Amerike (SAD), a shodno njenim političkim aspiracijama i dometima – personifikacija i dobrog dela globalne, popularne kulture koja je dovela do raspada tradicionalnih vrednosti. U njima se kao kolateralna šteta prati i raspad odnosa na liniji roditelj – dete, a ne gubi se iz vida ni promena u ljudskoj psihologiji, odnosno sistemu vrednosti koji koliko god bio nakaradan, i dalje nosi crtu životnosti ispod svih slojeva šminke i glamura.
„Gospođica“ Ive Andrića, u režiji Đurđe Tešić (Narodno pozorište Republike Srpske), ponajbolja je od skorije viđenih predstava koje u poslednje vreme redovno stižu iz Banjaluke na Sterijino pozorje. Ponajbolja u smislu da je korektna, i ništa (pre)više. Ivo Andrić je sjajan pisac, tome se ne može ništa oduzeti, samo dodati još to da je naslovnu ulogu u predstavi vrlo dobro odigrala Slađana Zrnić.
Za razliku od „Gospođice“ iz Banjaluke, sa prilično jednostavnim i svedenim rediteljskim konceptom novac nije srce i duša jedne usamljene žene, jednog društva, predstava „52 herca“ već može da posluži za teatrološku studiju. Režije Mojce Madon, ne i teksta Tijane Grumić, koji je sveden na niz fragmenata, u okviru kojih se prepoznaje njena poetika, zagledanost u svemir i plavetnilo mora, kao odraz uzburkanih porodičnih dešavanja. Komad je u Novom Sadu poznat i kao predstava koju je u Srskom narodnom pozorištu režirao Zijah Sokolović, mada sa predstavom iz Slovenije osim teksta nema više niti jednu dodirnu tačku.
Mojca Madon u Slovenskom narodnom gledališču Nova Gorica režira sve što joj je palo na pamet u vezi sa komadom, kolokvijalno govoreći. Izvodi na scenu spisateljicu, dramski tekst kontekstualizuje i usložnjava izjavama glumaca, istorijom novogoričkog pozorišta, publiku šeta od jednog scenskog prostora do drugog, ne dajući im da se zavale u stolice i gledaju predstavu kao film nečijeg života… Što će reći, njena režija je fenomenalan primer da u pozorištu ne počinje sve i završava se sa tekstom, što bi rekao moj kolega Vlatko Ilić.
Ostala je još „Noćna frajla“ Aleksandra Popovića, u režiji Branislava Mićunovića (Narodno pozorište Niš). Još ranije objavljen tekst o ovoj predstavi možete pronaći na internet sajtu „Dnevnika“, a dok osvane ovaj osvanuće i nagrade žirija Sterijinog pozorja, pa… Nazdravlje i dobitnicima i „gubitnicima“!!!
Igor Burić
