STERIJINO POZORJE, PREDSTAVA EGONA SAVINA Povratak „Pokojnika”

Novoustanovljenu nagradu za rediteljski opus dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje kao bijenalno, dvogodišnje priznanje. Da njen prvi nosilac bude Egon Savin, odlučio je žiri koji je radio u sastavu teatrolog Milivoje Mlađenović (predsednik), reditelj Nebojša Bradić i glumac Nebojša Dugalić.

Egon Savin se do sada višestruko isticao u svom radu, pogotovo na Sterijinom pozorju. „Tri čekića o srpu da i ne govorimo“ Deane Leskovar u Srpskom narodnom pozorištu, prva mu je režija za koju je dobio Sterijinu nagradu, 1989. Već 1992. i drugu, za „Lažu i paralažu“ Sterije, takođe režiranu u SNP-u. Treću 1993, za „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića, opet u Srpskom narodnom pozorištu, gde je režirao i „Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića, za svoju četvrtu Sterijinu nagradu. Zatim je dobijao i nagrade za adaptacije, dramatizacije, nešto što je, pored režije, gotovo usavršio do krajnje granice, znajući da izjavi da mu je nedosanjana želja zapravo da bude pisac.

Ovaj takoreći slavodobitni niz u Novom Sadu je nastavljen 2008, kada je dobio Sterijinu nagradu za režiju predstave „Ćeif“ Mirze Fehimovića, u Beogradskom dramskom pozorištu. Krajem te godine je u Narodnom pozorištu Beograd režirao „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, da bi krajem sledeće, 2009. na istom mestu režirao i Nušićevog „Pokojnika“, kada je Pavla Marića igrao Nebojša Kundačina, Spasoja Blagojevića Predrag Ejdus, Rinu Nataša Ninković…

Dakle, skoro petnaest godina posle, podsećajući na svoju misiju da Nušiću doda atribut dramskog, a ne samo komediografskog pisca, Egon Savin se vratio komadu „Pokojnik“, za koji je sam Nušić navodio da je započet u jednom lepršavijem (komediografskom – prim. aut.), a završen u drugom, mračnijem tonu (dramskom – prim. aut.), 1937. godine. Otud iz zapleta zasnovanog na ljubavnom trouglu, melodramatičnom nestanku i povratku glavnog junaka koji je u međuvremenu proglašen mrtvim da bi mu se spiskala imovina, izrasta više psihološka i socijalna drama. Ovaj put, Savin je režira u Crnoj Gori, prilagođenu jezički i duhu kulture američkog gangsteraja između dva svetska rata, ali sa dominantno zadržanim rediteljskim rešenjima: scenskim prostorom svedenih linija sobe kojom dominira luksuzna sofa i telefon na zidu; u adaptaciji komada izbačene su sporedne linije radnje vezane za udaju Spasojeve kćerke, a klupko koje se plete oko Marićevih časnih namera da povrati ženu i raskrinka ološ još je opasnije i dramatičnije; komedija je prisutna kao gorka, crna satira, ljubavna drama samo u naznakama, a više se insistira na značenjima koja bi mogla biti savremena, ponovo u smislu sprege organizovanog kriminala i institucija društvenog sistema koji nikad nije postao pravna država.

Danas na Pozorju

„Bekstvo ka sebi“ studenata Fakulteta savremenih umetnosti Beograd predstava je na programu Pozorja mladih, na Kamernoj sceni SNP-a, u 13 sati. Na Akademiji umetnosti Novi Sad u 14 sati zakazano je javno čitanje radova studenata dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti Beograd. Pozorje mladih se nastavlja u 18 sati, predstavom „Roz, Vil, Džil“ studenata Fakulteta savremenih umetnosti Beograd, na Kamernoj sceni SNP-a. Zatim u 20.30, u Kulturnom centru Novog Sada studenti Akademije umjetnosti Banjaluka izvešće predstavu „Nora“. Repriza predstave „Jenki Rouz“ Slobodana Obradovića, u režiji Miloša Lolića (Beogradsko dramsko pozorište), na programu je u 19 sati, u Srpskom narodnom pozorištu. U Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, u 21 sat, na programu je predstava „52 herca“ Tijane Grumić, u režiji Mojce Madon (Slovensko narodno gledališče Nova Gorica).

U početku, u kući Marića, radnja se odvija kao na železničkoj stanici bez reda vožnje. Što će reći, malo više ritma doprinelo bi efektnijem otvaranju predstave. Bojan Dimitrijević kao rezignirani, distancirani Marić, kao da ni sam ne veruje u svoju borbu, mnogo je bliže apatiji današnjih ljudi, nego zanosu i strasti s kojom je znao da ga začini Nušić. U spletu odgovora na rediteljski koncept, naslovni glumac je ipak ostao teatralizovan, pogotovo na planu dikcije, tako obesmišljavajući nameru da njegov lik bude prikazan kao više dramski nego što to jeste.

Rini Nade Vukčević takođe fali dubina unutrašnje motivacije da shvatimo zašto se ona ponaša toliko prevrtljivo i koristoljubivo, sem što joj je u tom (našem) svetu očigledno dosadno, to je ova glumica odigrala odlično, minucioznom persiflažom. Jedino Marko Baćović kao Spasoje Blagojević ima tu neku i u stvarnosti često viđenu, naizgled ničim izazvanu, snagu parnog kotla da povuče celu mufljusku mašineriju, pa i predstavu iz Crne Gore koja, ipak, nit je drama, niti komedija.

Igor Burić