Igor Mirović: O mladosti u starosti

Zapravo, gazio sam po cestama, odnosno po stazama u prošlosti i bio gažen u blatu bez sjaja zvezde na nebu - kako kaže Ujević. I osetio sam tog jutra da sam – kako je napisao u pesmi “Svakidašnja jadikovka” – i slab i nemoćan, i bez igde ikog i nemiran i očajan. Da, ja koji sam držao kuglu moći, kako kaže jedna moja pesma sa baš takvim naslovom, “Kugla moći”, poželeo sam da kanale pune olova i prljavog nasleđa zatrpam, da se očistim od svih virusa iz dubokih pećina (pesma iz knjige “Povratak u Logos”) i da se vratim izboru – jedinom izboru i prvom izvoru – da budem slobodan – samo slobodan kad već ne mogu da budem čist.

Preživeo sam, makar do sada sve svoje strasti dok vapim za žarkim ilinštakom, baš onim Jovana Radulovića koji gori u grudima, u kamenu, vrelom julskom kamenu i sasušenoj drači koja je krajputaški dekor svih naših krajeva, posebno u Makedoniji. Bio sam star dok bejah mlad i sada kada više nisam mlad želim da mi poezija, kako napisa Blaže Koneski, put u starost otvori, taj studeni predeo koji će mi, nasuprot vrelom ilinštaku mladosti, pomoći da  otkrijem dušu ako je već nisam obogaljio dok sam se gordio i oholio kao homo politikus. I kao što je makedonska književnost vekovima tihovala tokom ropstva i ipak uspela da se očuva, tako se i ja među svojim pesničkim sestrama i braćom napajam brojnim pritokama i prizorima iz svakodnevnice koje mi pomažu da u sebi razgorevam pesmu i očuvam se.

Uzor mi je u pesničkom smislu i Koneski, koji je dao veliki doprinos činu novog određenja makedonskog književnog jezika. Upijao je vez, i mit, istoriju i fresku, igru, i pesmu u pesmi. Jednom rečju, upijao je Makedoniju, njenu melanholiju, pečalnu Makedoniju koja se najbolje vidi izdaleka, a najbolje oseti na svim njenim izvorima.

I Konstantin Miladinov, koji je tugovao za jugom, razlikovao je dva sunca i osvetljavao je onim suncem koje ne sija mračno put za sve stvaraoce i pre i posle Koste Racina. I na indirektan način svako od nas savremenih stvaralaca, kao i Koneski i preteče, izvor za liriku nalazi i u ličnim doživljajima, često u zatvorenom, intimiziranom svetu, ali i obraćanju istoriji ili mitu što i sam činim u mojoj poslednjoj zbirci pesama “Svetlo u svetioniku”. Ispovedam sebe u razgovorima sa najznačajnijim ličnostima iz srpske i zajedničke prošlosti – pišem o Dušanovom srebrnom šaru koji je predskazivao vreme, o Milutinu koji se kupao u čistom Vardaru sa dodirom bezgrešne devojčice Simonide koja samo i može biti uronjena u čist Vardar naše zajedničke istorije – u vreme kada smo uzdizali glave, usamljeni kao i danas, blizu evropske tvrđave, a opet sami i upućeni jedni na druge. Tvrđava čiji nam vlastelini uvek zaključaju vrata pod izgovorom da smo kužni, da prosimo, da smo nedostojni. Ne, stvaraoci i trajni kulturni belezi ih podsećaju da se vrata moraju držati širom otvorena kao što to i danas čine makedonski pisci, primajući trojicu pesnika namernika koji po slučajnom izboru, mada i po promisli trenutka, imaju itekako jaku poveznicu u svojim delima sa mediteranskim duhom makedonske poezije na kojem insistira Koneski. Zato i ne može biti slučajno da je baš on prvi preveo Gorski Vijenac na makedonski jezik. Da je samo to, parafraziraću Crnjanskog, ostalo iza Koneskog - dovoljno je uradio za Makedonce i Srbe – povezujući ih trajno svojim delom.

Na svečanosti u Društvu književnika Makedonije u Skoplju, Igoru Miroviću, pesniku i književniku iz Novog Sada, dodeljena je prošle nedelje Međunarodna književna nagrada „Vavilon“ za pesničko delo i stvaralaštvo. Nagradu je, osim Mirovića, dobio i poznati makedonski književnik Jordan Plevneš za izuzetno delo koje je obeležilo književnost na makedonskom jeziku.

Besedom pred članovima Društva književnika u Skoplju na temu „O mladosti u starosti“, Mirović je svoje uzore i raznolikost motiva u svojim pesmama označio na tragovima i nasleđu, kako je u besedi naglasio, Ujevićevih strahova i nadanja Blažeta Koneskog, koji je prvi preveo „Gorski vijenac“ na makedonski jezik i time trajno zadužio srpsku književnost.

Predsednik Društva književnika Makedonije dr Hristo Petreski bio je domaćin dvodnevne književne manifestacije na kojoj su se, između ostalih, predstavili i književnici Blagoje Baković i Miroslav Aleksić iz Srbije.

Delo je jedino svetlo koje ostaje upaljeno posle duge noći života, nakon što poručimo voljenima da možemo ostati mladi samo ako stvaramo, prožeti motivima koji žive među suvim cepanicama svakodnevnog života, sve uzburkanijeg, i ako antiinterese i principe polažemo na pod civilizacijske peći radi boljeg razgorevanja.

Kako razumeti svet ako nisi u stanju da se prepoznaš u tvorčevom ogledalu i kako možeš imati više razumevanja za čovekovu dušu koju posmatraš i o kojoj treba da napišeš lekovite stihove, uistinu spasonosne za nekoga?

Pritisnut takvim teretom izazova i razapet na osušenom drvetu koje samo liči na krst, između Tinovih maslinjaka i Blaževih majčinskih šeboja i sam razumem da ne smem biti natmuren dok radim, već kako pesnik kaže:

no da šapćem umilne reči

da bi bilo ponovo lepo

kao što je bilo u mladosti.

Zahvaljujem vam na velikom priznanju i želim vam da dugo mladstvujete književnom baštom presađujući poeziju i prozu i znajući da cela budućnost predosećajne lepote zavisi od našeg bogomusađenog posla.

Može li se istovremeno biti zemni prah i mladica zanesena ljubavlju?

Molim vas da produžite prema Zmajevom uputstvu i doprinesete odgovoru na veliko pitanje.

Igor Mirović