Rezon: Anatomija političke odgovornosti

Novosađani smatraju da je Miloš Vučević najbolji gradonačelnik Novog Sada u njegovoj istoriji. Percepcija javnog mnjenja je, smatrao je Volter Lipman, jedino pouzdano merilo političkih rezultata. Nemam nameru da se sporim s Lipmanom. Niti s rezultatima istraživanja, koje je Vučevićev rad vrednovalo tako visokom ocenom. Još manje sa izuzetnim rezultatima njegove desetogodišnje gradonačelničke karijere. Ali bih dodao nekoliko aneksa koji će pomoći da se istraživanje razume još jasnije. Da nije morao da brine o koalicionim odnosima, Vučevićevi rezultati bi bili još ubedljiviji. 

Pre tačno 20 godina Vlada Velike Britanije donela je obavezujuće uputstvo za sve lokalne samouprave. U tom upustvu navedeno je da odnošenje smeća i vodosnabdevanje, spadaju među najvažnije usluge o kojima se stara lokalna vlast. A zadovoljstvo građana, kao krajnjih korisnika tih usluga, jedino je merilo njihovog kvaliteta. Oba preduzeća, i Vodovod i Čistoća, bila su u rukama koalicionih partnera SNS-a, Lige i POKS-a. Oni su svakoj vlasti, pa i Vučevićevoj bili teži od negvi. Opasniji od autoimune bolesti. Njihovo delovanje je korisno kao zagrljaj udava. Blagotvorno kao prisustvo imele. 

U politici je princip važniji od tajminga. Princip je sve, tajming je akt trenutne koristi. Sad kad je iz principijelnih razloga raskrstio s POKS-om i Ligom, SNS je postao politički jači. Razloga je mnogo, a ključan je taj što napokon nesmetano može da se posveti unapređenju rada javnog sektora. Nakon što je iz vlasti izbacio borce za povratak komunizma i zagovornike ravnogorskog pristupa politici koje povezuje ista ideologija - bog je prvo sebi stvorio  bradu - SNS ima priliku da još očiglednije pokaže da su vitalni interesi građana i njihova stremljenja jedna i nerazdvojiva celina. 

Odluka SNS-a da 2012, a potom i 2016. i 2020. oformi široku koaliciju imala je vrlo važan cilj - stabilizaciju upropaštenog javnog sektora i unapređenje razorene ekonomije grada. Nije to bilo lako! Dugovi koje su 2012. zatekli bili su ogromni. Dubioza se merila milijardama. Ipak, sva preduzeća koja vodi SNS, već godinama posluju u debelom plusu. S druge strane, većina koalicionih partnera nije toliko izgarala za opštu dobrobit. Ušuškani u zavetrini sigurne i stabilne vlasti, najviše i najpredanije su se bavili samo sobom. Svojim interesima. I interesima svojih partija. Sektori koji su pripadali strankama bili su najneorganizovaniji i najlošiji u celom komunalnom sistemu Novog Sada. Uz to, ni u jednoj krizi nisu branili širim, već samo svoj interes. Biti deo vlasti čak i kad nisi potreban, kada si suvišan, to je dar. I vrhunska privilegija. A etika i politička čast nalažu da se osim privilegija dele i neprijatnosti. Da se požrtvovano deli teret. Da se radi timski. Ali, sve u životu i politici je stvar stila i ličnog izbora. 

Kad Bora Novaković izmisli aferu „Novi Sad na vodi„, iako je znala da je taj GUP, na koji se on poziva, donet tokom njihove koalcije od 2000. do 2004. godine, Liga je ćutala. Novaković je tada bio potpredsednik Skupštine grada. GUP Novog Sada do 2021. i regulacioni plan „Kamenička ada„ u Novom Sadu, koji su usvojeni juna 2000. godine, predviđali su komercijalne sadržaje: hotelski kompleks, poslovni objekat uz gradsku marinu i niz objekata uslužne delatnosti, čije su mikro lokacije zahtevale niz saobraćajnica kako bi funkcionalno bile povezane. Ukupna površina tih sadržaja iznosila je oko 30 hektara. Isto tako su znali da je u novom GUP-u, koji je usvojio SNS, asfalt zamenjen zelenim površinama. Znali su da nema betoniranja. Da nema „Novog Sada na vodi„. Liga je sve to znala, ali umesto da podrži SNS, ona je podržala proteste protiv SNS-a. Bili su i protiv gradnje „Promenade„, nakon čije izgradnje je obezbeđen posao za više stotina ljudi, a grad od poreza na imovinu, na tako veliki poslovni objekat, ubira vrlo visoku naknadu. Svojim ćutanjem podržali su i napade na urbanistički razvoj Novog Sada, iako su od 1996. do 2004. bili deo združenog poduhvata koji je podrazumevao da se sruši stadion „Karađorđe„ i da se na njegovom mestu sazida stambeno naselje „Lipov gaj 2” po uzoru na „Lipov gaj 1”, kod Sportskog centra „Vujadin Boškov„ gde stan ima Nenad Čanak, donedavni predsednik Lige. A onda su, kao da nisu bili deo vladajuće većine, podržali proteste protiv novog GUP-a! Protiv štafelaj fatamorgane nije ustao ni POKS. Mudro su ćutali. Čekali su da vide rasplet događaja. I jedni i drugi su nastavili da ćute i kad je trebalo braniti gradnju novog mosta na Dunavu. Ali su i jedni i drugi imali direktne i indirektne zahteve. I ciljeve. Bili su lojalni sebi, a ne građanima. Posvećenost javnim nabavkama bila je presudni afinitet. Kvalitet usluga i korisnost po građane tumačili su kao sporednu obavezu. 

Najzad, stvari su se razbistrile. Umesto udovoljavanja prohtevima gramzivih i nelojalnih koalicionih patnera, SNS napokon nesmetano može da upravlja gradom. Snažni optimizam SNS-a nije bez osnova. Naprotiv! Rezultati su na njihovoj strani. Prosperitet jednog grada meri se imućnošću njegovih građana. Od 2000. do 2012. zatvoreno je 35 fabrika. Bez posla je ostalo više od 70.000 ljudi. Od 2012. do 2022. nije zatvorena nijedna fabrika. Otvoreno ih je devet i u njima je zaposleno 42.000 ljudi. Prihodi od poreza na zarade su duplo veći nego 2012. godine. Pre 11 godina, od poreza na plate grad je prihodovao 6,9, a u decembru 2022. 12,3 mlijardi dinara. Plata je 2012. godine iznosila 43.000 dinara, a u decembru 2022. dostigla je 103.000 dinara. A kad se budu uračunale plate novih 1.500 radnika Kontinentala i plate u fabrici elektromotora koju gradi japanski Nidek, prosečna plata će premašiti 1.000 evra. Pored plate koja je veća za 61 hiljadu dinara nego pre jedne decenije, Novosađani u svom vlasništvu imaju i mnogo više nekretnina. Prihod od poreza na imovinu veći je četiri puta nego 2012. godine. U poslednjoj godini „preporoda„ Srbije pod Demokratskom strankom i njenim satelitima, porez na imovinu naplaćen je u iznosu od 1,1 milijardi dinara. Prošle godine je prihod dostigao 4,5 milijarde dinara. 

I to je ono što muči njihove dojučerašnje partnere. Nakon što im se SNS zahvalio na saradnji Liga se, kažu upućeni, našla u političkoj depresiji, i nadaju se da iz nje mogu izaći kroz zagrljaj sa starim partnerom Demokratskom strankom. Ali, to je zagrljaj očaja. Depresija muči i Demokratsku stranku. Od 2012. do danas, oni su izgubili busolu kojom su se vodili, a koja je bila baždarena tako da njih usmerava ka ličnom prosperitetu, a građane u najdublje siromaštvo. 

Kad čovek ima moć, potrebna mu je samo volja da je pretvori u radnju. Liga i demokrate su 16 godina bili vlast u Vojvodini. Na gradskom i republičkom nivou, uz manje svađe i razmirice, vladali su 12 godina. Bili su gospodari jutra i večeri. Dana i noći. Skupljali su zemlju uzduž i popreko, po meri svoje nesposobnosti. Spinoza kaže da je sve u detaljima. A rezultati bivšeg DOS-a su važan podsetnik, važno upozorenje. U jednom naučnom zborniku iz 2007. godine, nalaze se podaci o procentu siromaštva u Srbiji po regionima. Teško je poverovati, ali, naučno utvrđene činjenice teško se mogu osporavati. Posle pet godina vlasti, Demokratska stranka i njihovi saučesnici uspeli su da podignu nivo siromaštva čak i u prebogatoj Vojvodini. Procenat siromašnih Vojvođana 2002. je bio manji nego posle zlatnog doba privatizacije i tranzicije, i sa 23 procenta se 2007. popeo na 26,3 odsto. U Jugoistočnoj Srbiji procenat siromaštva se sa 21 popeo na 27,3 odsto. U Centralnoj Srbiji situacija je bila još gora. Sa 59, siromaštvo se popelo na 63,4 odsto. Siromaštvo je pogađalo i urbano stanovništvo i ljude na selu. U urbanim sredinama siromaštvo je skočilo sa 48,5 na čak 57,1 odsto. Procenat siromašnih seljaka popeo se sa osam na 10,9 odsto. Narod bi rekao, kakvi su i nakovanj bi pokvarili. I sad, verujući da posle 10 godina zaborav nadvladava sećanje, nastoje da na starim pogubnim obmanama zasnuju nove još pogubnije opsene. Uzdaju se u dobru narav građana, koja ih može navesti na određeni stupanj popustljivosti prema pogubnim ekonomskim i političkim idejama opozicije. Nadaju se da će građani smarati da njihova silna žudnja da se domognu vlasti da bi opet očerupali gradsku, pokrajinsku kasu, nije neprirodan poriv. Nema pomoći za takve ideje! Sklonost praznoverju je neizlečiva bolest. Naročito kad su praznoverje, neodgovornost i gramzivost uzidani u temelje nekog političkog programa. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije