Rezon: Ekološki paganizam i povratak u mitologiju

Ruskom, američkom, britanskom, kineskom... Nije to personalno pitanje. To je mera opreza zasnovana na iskustvu. Strani ambasadori rade u korist svojih država. Srbi o sebi neguju iluzije. O strancima predrasude. Kako drugačije objasniti našu sklonost da idealizujemo nejasne koristi, ili negiramo očigledne štete? Mnogi su dokazi da Amerika, od svog nastanka nikad nije valjala Srbiji. Kad god nam je pomagala, patili smo. Kad god je bila na našoj strani, stradali smo. Ne treba ići mnogo daleko. Amerika je volela Srbe za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Hteli su da nam pomognu da živimo slobodno, u demokratiji. Demokratiju su nam darivali tako što su nas bombardovali. I tako što su nam oteli Kosovo. Ipak, skloni smo da „Trumanova jaja„ razumemo kao spasonosnu podršku, bez koje bi se Srbi istražili. I zbog toga nisam uveren da američke izjave o iskopavanju litijuma u Jadru, predstavljaju pomoć Srbiji. Samo štetu. Srbija odluke ne donosi spram želja ambasdora, nego na osnovu svojih strateških mogućnosti!

S druge strane, još manje verujem nevladinim i političkim organizacijama koje se protive eksploataciji litijuma. Istina o litijumu skrivena je u mnoštvu malih, ali đavolski važnih detalja, koji su mesecima namerno prekrivani i kamuflirani vikom, galamom i spinovima o ekološkoj katastrofi. Od 2001. do 2012. promenilo se pet vlada i šest ministara rudarstva, i isto toliko ministara ekologije. Niko od današnjih protivnika sve do prošle godine ni sekund nije sumnjao niti sporio da je litijum razvojna šansa Srbije. Niti smatrao da njegova eksploatacija ima ikakvih štetnih posledica. Pobrojani su samo benefiti u koje niko nije sumnjao, i svako ih je hvalio. Ekonomisti. Naučnici. Mediji. Nevladin sektor. Svi su podržavali put u gotovo filmski preporod Srbije. Do kog nije došlo. Ne zbog nedovoljnosti resursa, nego zbog nesposobnosti DOS-a.

DOS je nakon 5. oktobra imao obavezu da strancima pod noge podastre sve resurse. Pre svega Velikoj Britaniji i Americi, da bi im se odužio za pomoć u rušenju Miloševića. Da ih preda kao svadbeni dar. Kao rođendanski poklon. Prodaja cementara, šećerana, železara, industrije poljoprivredne mehanizacije, fabrika za proizvodnju hrane i vode bila je vidljivi deo tog paketa. Ispod radara javnosti ostala su rudna bogastva. Kako ona nepoznata široj javnosti, poput litijuma, tako i ona čija je eksploatacija još od vremena komunizma propagirana kao ključ stabilnosti i uspeha Srbije i Jugoslavije. Ugalj, hidroenergija, bakar i zlato su se našli na spisku nepoželjnih, a litijum na popisu dobrodošlih.

Prva istraživanja koja potvrđuju postojanje minerala, koji će 2006. dobiti ime jadarit, sprovedena su na inicijativu srpskih geologa. A pretvaranje Srbije u veliki rudnik podržavale su sve vlade od 2000. do 2012. godine. Nakon formiranja Đinđićeve vlade, mesto ministra rudarstva dobio je Goran Novaković, koji je u junu 2002. godine nakon niza afera podneo ostavku, i koji je  nekoliko dana pred odlazak s funkcije išao na konsultacije kod američkog ambasadora Vilijama Montgomerija.

Godinu dana pre njegovog odlaska, 2001. godine, registrovana je prva ispostava Rio Tinta. Pune tri godine pre nego će potpisati zvaničan ugovor o istraživanjima i ispitivanjima na terenu. Do 2012. registrovane su još tri ekspoziture Rio Tinta. I sada dolazimo do istine koju su ekolozi gurnuli u drugi plan. Rio Tinto je jadarit otkrio 2006. godine. U zapadnim medijima je promovisan kao najvažnije otkriće 21. veka. U junu 2007. godine promovisan je na samitu u Karlsrueu, kao čudo nad čudima. Kao Supermenov mineral kriptonit. O tome su izveštavali Njujork Tajms, Fajnejnšl tajms, Bi-Bi-Si. Dve godine kasnije Njujork tajms je objavio informaciju da za ležištima litijuma širom sveta traga 60 svetskih kompanija. A Srbija je apostrofirana kao zemlja sa zanačajnim rezervama, koje mogu učiniti da postane nova Amerika.

Što bi rekao Lok, priroda nam je sve bogato dala. Ali dokle? Na koji način? Pod kojim uslovima? Civilizovan čovek razume da ukoliko dobra prirode koristi mudro, može biti i bogat i sačuvati prirodu koja ga je obogatila. Da bi od nje mogla da se bogate i njegova deca. Na nama je šta ćemo uraditi s blagodetima koje su nam date. Hoćemo li pustiti da postoje mimo nas, samo za sebe, ili ćemo ih staviti u funkciju opšte dobrobiti? Imamo li pravo da litijum ne upotrebimo za stvaranje boljeg života zajednice? Treba li da sledimo trendove onih koje vekovima vodi samo imperijalna moć, koji plasiraju marketinške spinove o štetnosti da bi drugi ostali nerazvijeni, da bi njihov resurs imao bolju cenu? Treba li o nasledstvu budućih generacija odluke donositi ishitreno, ili kao proizvod strateških procena? Možemo li biti ti koji će svesno odlučiti da veliki potencijal postane beskoristan? Hoćemo li biti zabeleženi kao generacija koja je dopustila da bogatstvo propadne nadohvat naših ruku i u našim rukama. Priroda postoji kao zajedničko dobro ljudi, a njeno očuvanje direktno je povezano s razvijenošću. Retortiranje škriljaca od kojih SAD pravi TNG su jedan su od najvećih uzročnika efekta staklene bašte. Najrazvijenije države su najveći zagađivači. I obrnuto. Što je stepen očuvanja, i netaknutosti prirode veći, to je očiglednije siromaštvo naroda. To ne znači da prirodu treba uništiti. Već da je treba koristiti za opštu dobrobit svih građana, na osnovu racionalnih, i nauci utemeljenih procena. Uz obavezu da se svako ko uzima iz prirode obaveže da zaštiti okolinu, i da ne dopusti nikakav negativan uticaj na prirodu.

Koliko je to? Koja je razumna i racionalna mera štete i koristi? Onoliko koliko se može iskoristiti za dobrobit života, pre nego resurs izgubi vrednost. Strateški resurs vredan je samo u određenim okolnostima. Litijum koji Srbija ima danas je vredna roba. Može se desiti da za 10 ili 20 godina neće vredeti uopšte, jer će biti moguće da se industrija prebaci na natrijum-jonske baterije, koje su patentirali Kinezi? Pre mobilnog telefona i električnih automobila litijum je bio bezvredan. Upotreba je odredila njegovu vrednost. Sad je pik četvrte tehnološke revolucije. Treba li da budemo siromašni uprkos obilju koje nam je dala priroda?

Svedoci smo da se ceo politički pokret više stranaka zasniva na afirmaciji božanske dominacije prirode nad čovekom, koji se kao poklonici prosvetiteljstva spore s najvećim vrednostima prosvetiteljstva. Upravo je prosvetiteljstvo prirodi oduzelo božansku važnost i značaj. Subjektivitet čoveka i njegove potrebe postale su vrhovni autoritet i ključ ekonomskog i civilizacijskog razvoja. Mi imamo političke partije i pokrete koji 250 godina kasnije traže da se vratimo u primitivizam. Da ponovo postanemo ekološki pagani. Da se vratimo u mitologiju. Jer samo u mitu, ljudski duh je povezan s prirodom. To ne kažem ja. To tvrde Levi Štros, Pijaže, Jung. Predstavlja li to praznoverje suštinu njihove borbe za prirodu? Nastojanje da se ponište sva naučna dostignuća. Da se zaborave Njutn. Yems Vat. Robert Oven. Ajnštajn. Bor. Plank. Mendeljejev. Nauka je dala rešenja kako da se štetni uticaji čoveka svedu na minimum, a maksimalno poveća njegova udobnost i kvalitet života.

Ako uzmemeo da je Heraklit u pravu kada kaže da ovaj svet nije stvorio niko od bogova, već da je uvek bio, jeste i biće vatra koja se po svom logosu pali i gasi, taj i takav svet ne postoji da bi čovek u njemu patio. Već da bi koristio sve blagodati prirode, primenjujući naučna dostignuća koja mu obezbeđuju prosperitet, a prirodi nanose najmanju štetu.

Istovremeno se borci za zaštitu prirode zdušno zalažu za intenziviranje poljoprivrede. Da bismo imali veće prinose potrebna je veća upotreba veštačkog đubriva. A to je u direktnoj protivrečnosti sa ekologijom. Veštačko đubrivo spada među najveće zagađivače i najveće neprijatelje podzemnih voda i prirode. Opaska da se eksploatacija sprečava radi odbrane dedovine ne može se prihvatiti kao naučno potkovana tvrdnja. Koja se dedovina brani? Šta to znači? Tu smo dedovinu oteli od prirode, tako što smo uništili prirodu. Slobodan Jovanović piše da su 1853. počela masovna krčenja šuma, jer je ratarstvo postalo cenjenije od stočarstva. Šumadija ne nosi naziv zbog livada i šljivika. Tu su nekada bile šume, koje smo isekli da bismo unapredili svoju egzistenciju. Više livada značilo je više stoke, više žita. Moglo je više usta da se prehrani. Ostavite taj prostor 50 godina netaknutim i opet će biti Šumadija.

Nije Rio Tinto jedini koji ume i hoće da iskopava litijum. I nije tačno da danas ne mogu da se primene najstrože ekološke mere i najnapredniji tehnološki procesi i procedure.

Dakle, litijum je spin čija snaga treba da okupi i ujedini sve koje su protiv Vučića. Za litijum i ekologiju je zakačena njihova slaba nada da mogu napraviti bilo kakav izborni rezultat. A većina njih ekologiju vidi kao put do lagodne egzistencije tako što će se učešćem na izborima domoći buyetskih para. Ekologija je njihov žirant. Jemac platac. Njihova polisa osiguranja da će osvojiti jedan odsto glasova i da neće morati da vrate pare koje su uzeli za kandidaturu. Nema dileme, borba protiv Rio Tinta je marketinška stvar koja ima dvostruku ulogu. Da s jedne strane pomogne izbornom rezulatatu opozicije i sumnjivih ekologa, a da s druge strane oduzme koji rejgting poen SNS-u. Sve ostalo je jezička diverzija. Obmana. I podvala.

Milorad Bojović 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije