Резон: Анатомија политичке одговорности

Новосађани сматрају да је Милош Вучевић најбољи градоначелник Новог Сада у његовој историји. Перцепција јавног мњења је, сматрао је Волтер Липман, једино поуздано мерило политичких резултата. Немам намеру да се спорим с Липманом. Нити с резултатима истраживања, које је Вучевићев рад вредновало тако високом оценом. Још мање са изузетним резултатима његове десетогодишње градоначелничке каријере. Али бих додао неколико анекса који ће помоћи да се истраживање разуме још јасније. Да није морао да брине о коалиционим односима, Вучевићеви резултати би били још убедљивији. 

Пре тачно 20 година Влада Велике Британије донела је обавезујуће упутство за све локалне самоуправе. У том упуству наведено је да одношење смећа и водоснабдевање, спадају међу најважније услуге о којима се стара локална власт. А задовољство грађана, као крајњих корисника тих услуга, једино је мерило њиховог квалитета. Оба предузећа, и Водовод и Чистоћа, била су у рукама коалиционих партнера СНС-а, Лиге и ПОКС-а. Они су свакој власти, па и Вучевићевој били тежи од негви. Опаснији од аутоимуне болести. Њихово деловање је корисно као загрљај удава. Благотворно као присуство имеле. 

У политици је принцип важнији од тајминга. Принцип је све, тајминг је акт тренутне користи. Сад кад је из принципијелних разлога раскрстио с ПОКС-ом и Лигом, СНС је постао политички јачи. Разлога је много, а кључан је тај што напокон несметано може да се посвети унапређењу рада јавног сектора. Након што је из власти избацио борце за повратак комунизма и заговорнике равногорског приступа политици које повезује иста идеологија - бог је прво себи створио  браду - СНС има прилику да још очигледније покаже да су витални интереси грађана и њихова стремљења једна и нераздвојива целина. 

Одлука СНС-а да 2012, а потом и 2016. и 2020. оформи широку коалицију имала је врло важан циљ - стабилизацију упропаштеног јавног сектора и унапређење разорене економије града. Није то било лако! Дугови које су 2012. затекли били су огромни. Дубиоза се мерила милијардама. Ипак, сва предузећа која води СНС, већ годинама послују у дебелом плусу. С друге стране, већина коалиционих партнера није толико изгарала за општу добробит. Ушушкани у заветрини сигурне и стабилне власти, највише и најпреданије су се бавили само собом. Својим интересима. И интересима својих партија. Сектори који су припадали странкама били су најнеорганизованији и најлошији у целом комуналном систему Новог Сада. Уз то, ни у једној кризи нису бранили ширим, већ само свој интерес. Бити део власти чак и кад ниси потребан, када си сувишан, то је дар. И врхунска привилегија. А етика и политичка част налажу да се осим привилегија деле и непријатности. Да се пожртвовано дели терет. Да се ради тимски. Али, све у животу и политици је ствар стила и личног избора. 

Кад Бора Новаковић измисли аферу „Нови Сад на води„, иако је знала да је тај ГУП, на који се он позива, донет током њихове коалције од 2000. до 2004. године, Лига је ћутала. Новаковић је тада био потпредседник Скупштине града. ГУП Новог Сада до 2021. и регулациони план „Каменичка ада„ у Новом Саду, који су усвојени јуна 2000. године, предвиђали су комерцијалне садржаје: хотелски комплекс, пословни објекат уз градску марину и низ објеката услужне делатности, чије су микро локације захтевале низ саобраћајница како би функционално биле повезане. Укупна површина тих садржаја износила је око 30 хектара. Исто тако су знали да је у новом ГУП-у, који је усвојио СНС, асфалт замењен зеленим површинама. Знали су да нема бетонирања. Да нема „Новог Сада на води„. Лига је све то знала, али уместо да подржи СНС, она је подржала протесте против СНС-а. Били су и против градње „Променаде„, након чије изградње је обезбеђен посао за више стотина људи, а град од пореза на имовину, на тако велики пословни објекат, убира врло високу накнаду. Својим ћутањем подржали су и нападе на урбанистички развој Новог Сада, иако су од 1996. до 2004. били део здруженог подухвата који је подразумевао да се сруши стадион „Карађорђе„ и да се на његовом месту сазида стамбено насеље „Липов гај 2” по узору на „Липов гај 1”, код Спортског центра „Вујадин Бошков„ где стан има Ненад Чанак, донедавни председник Лиге. А онда су, као да нису били део владајуће већине, подржали протесте против новог ГУП-а! Против штафелај фатаморгане није устао ни ПОКС. Мудро су ћутали. Чекали су да виде расплет догађаја. И једни и други су наставили да ћуте и кад је требало бранити градњу новог моста на Дунаву. Али су и једни и други имали директне и индиректне захтеве. И циљеве. Били су лојални себи, а не грађанима. Посвећеност јавним набавкама била је пресудни афинитет. Квалитет услуга и корисност по грађане тумачили су као споредну обавезу. 

Најзад, ствари су се разбистриле. Уместо удовољавања прохтевима грамзивих и нелојалних коалиционих патнера, СНС напокон несметано може да управља градом. Снажни оптимизам СНС-а није без основа. Напротив! Резултати су на њиховој страни. Просперитет једног града мери се имућношћу његових грађана. Од 2000. до 2012. затворено је 35 фабрика. Без посла је остало више од 70.000 људи. Од 2012. до 2022. није затворена ниједна фабрика. Отворено их је девет и у њима је запослено 42.000 људи. Приходи од пореза на зараде су дупло већи него 2012. године. Пре 11 година, од пореза на плате град је приходовао 6,9, а у децембру 2022. 12,3 млијарди динара. Плата је 2012. године износила 43.000 динара, а у децембру 2022. достигла је 103.000 динара. А кад се буду урачунале плате нових 1.500 радника Континентала и плате у фабрици електромотора коју гради јапански Нидек, просечна плата ће премашити 1.000 евра. Поред плате која је већа за 61 хиљаду динара него пре једне деценије, Новосађани у свом власништву имају и много више некретнина. Приход од пореза на имовину већи је четири пута него 2012. године. У последњој години „препорода„ Србије под Демократском странком и њеним сателитима, порез на имовину наплаћен је у износу од 1,1 милијарди динара. Прошле године је приход достигао 4,5 милијарде динара. 

И то је оно што мучи њихове дојучерашње партнере. Након што им се СНС захвалио на сарадњи Лига се, кажу упућени, нашла у политичкој депресији, и надају се да из ње могу изаћи кроз загрљај са старим партнером Демократском странком. Али, то је загрљај очаја. Депресија мучи и Демократску странку. Од 2012. до данас, они су изгубили бусолу којом су се водили, а која је била баждарена тако да њих усмерава ка личном просперитету, а грађане у најдубље сиромаштво. 

Кад човек има моћ, потребна му је само воља да је претвори у радњу. Лига и демократе су 16 година били власт у Војводини. На градском и републичком нивоу, уз мање свађе и размирице, владали су 12 година. Били су господари јутра и вечери. Дана и ноћи. Скупљали су земљу уздуж и попреко, по мери своје неспособности. Спиноза каже да је све у детаљима. А резултати бившег ДОС-а су важан подсетник, важно упозорење. У једном научном зборнику из 2007. године, налазе се подаци о проценту сиромаштва у Србији по регионима. Тешко је поверовати, али, научно утврђене чињенице тешко се могу оспоравати. После пет година власти, Демократска странка и њихови саучесници успели су да подигну ниво сиромаштва чак и у пребогатој Војводини. Проценат сиромашних Војвођана 2002. је био мањи него после златног доба приватизације и транзиције, и са 23 процента се 2007. попео на 26,3 одсто. У Југоисточној Србији проценат сиромаштва се са 21 попео на 27,3 одсто. У Централној Србији ситуација је била још гора. Са 59, сиромаштво се попело на 63,4 одсто. Сиромаштво је погађало и урбано становништво и људе на селу. У урбаним срединама сиромаштво је скочило са 48,5 на чак 57,1 одсто. Проценат сиромашних сељака попео се са осам на 10,9 одсто. Народ би рекао, какви су и наковањ би покварили. И сад, верујући да после 10 година заборав надвладава сећање, настоје да на старим погубним обманама заснују нове још погубније опсене. Уздају се у добру нарав грађана, која их може навести на одређени ступањ попустљивости према погубним економским и политичким идејама опозиције. Надају се да ће грађани смарати да њихова силна жудња да се домогну власти да би опет очерупали градску, покрајинску касу, није неприродан порив. Нема помоћи за такве идеје! Склоност празноверју је неизлечива болест. Нарочито кад су празноверје, неодговорност и грамзивост узидани у темеље неког политичког програма. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије