Jubilej velike dvorane Kolarčeve zadužbine uz simfonijski orkestar i hor

Zanimanje za ovu veliku svečanost (koju je niz godina zaredom svojom umetnošću obasjavao naš proslavljeni violinista Nemanja Radulović) dodatno je podstakao i programski odabir veličanstvene Devete simfonije Ludviga van Betovena, koja u monumentalni vokalno-instrumentalni ansambl uključuje i kvartet  solista (ovog puta svih u „vezi“ s Novim Sadom, od kojih su troje i prvaci Opere SNP-a) koji uz četvoroglasni mešoviti hor u finalnom stavu pevaju tekst Ode radosti Fridriha Šilera, naglašavajući osnovni motiv dela („U zagrljaj milioni“).

U tako do kraja preobraženom obliku simfonije, kompozitor je emocionalnom snagom dramske ekspresivnosti dostigao muzički izraz kakav neće biti poznat u celom 19. veku, a pomenutim stihom, simboličnim mottom celokupnog opusa istakao visoki etički princip i humanistički koncept svog stvaralaštva. Izvođenje Devete simfonije na početku desete decenije postojanja najlepšeg i najslavnijeg muzičkog hrama u našoj zemlji, dobilo je, i pojačalo, u ovo neveselo vreme tim snažniju univerzalnu poruku za ljubav prema čoveku i veru u njegovu lepšu budućnost, podsticanu stalnom težnjom ka višim dostignućima i napretku, te boljem, mirnijem i svetlijem životu. Tumačenje Simfonijskog orkestra RTS (koji je u poslednje vreme pokazao značajan napredak i u tehničkom i interpretativnom smislu) i od ove sezone glavnog gostujućeg dirigenta Dinića, nije bilo permanentno uzornog kvaliteta, oscilirajući od stava do stava, ostavljajući tako neujednačen utisak.

Iako je muzička linija povremeno zvučala izvanredno, iluzija je često prekidana ponekom omaškom, što je kvarilo ukupan doživljaj. Očigledno da trud dirigenta i orkestra nije bio dovoljan, ili nisu u potpunosti našli zajednički jezik i srodstvo s Betovenovom muzikom, tek ostali smo s polovičnim osećanjem.Tako je burno rasplamsan sukob snažnih dramskih suprotnosti i zapretena energija prvog stava, na momente remećena ritmičkom nepreciznošću ili „pomeranjem“ instrumentalnih grupa, što je uticalo na celovitost muzičkog toka. Žustri melodijski i ritmički pokret Scherza u nastavku borbe (ostavljajući ga u atmosferi fantastičnog i demonskog, potenciranoj teškim dramatičnim akcentima), i pored zapaženih pojedinačnih sola drvenih duvačkih instrumenata, nije bio potpuno kompaktan i egzaktan. „Preokret“ i najuspeliji deo predavanja je doneo treći (Adagio molto e cantabile), jedan od najlepših i najmelodioznijih, ali i najbolnijih Betovenovih laganih stavova, gde se prekrasna tema upravo prelivala iz varijacije u varijaciju, sekcije u sekciju (s odličnim hornama), u svojoj drugoj, pastoralnoj transformaciji zračeći lepotom upravo nedostižne slike. Stalno prisutne sukobe dela, kompozitor razrešava grandiozno koncipiranim finalom, koje najpre, sudarima kratkog borbenog motiva s delovima reminisciranih tema iz prethodnih stavova, još jednom zaoštrava bitku.

Ovom gigantskom sukobljavanju prvi put u simfoniji se suprotstavljaju ljudski glasovi, prvo se rečitativnim pozivom oglašavajući bas (Goran Krneta) kojem odgovara ceo hor, pevajući temu Ode radosti sa stihovima velikog Šilera. Na kraju, posle niza varijacija na istu temu, koje su zasnovane na pojedinim stihovima ove himne, i ostali solisti - sopran (Sonja Šarić), mecosopran (Jelena Končar) i tenor (Stevan Karanac) zajedno s horom kliču reči „Budite zagrljeni milioni“. Time Betoven još jednom podvlači osnovnu ideju svog univerzalnog stvaralaštva, prevazilaženje svih raskola i približavanje raznih naroda sveta, koja u svojoj neobuzdanoj radosti i zanosu ovog jedinstvenog vokalno-instrumentalnog slavlja, dobija vanvremenski značaj, značenje i poruku. A to i takvo tumačenje i izjavu koje je prepun auditorijum Velike dvorane s nestrpljenjem očekivao i oduševljeno prihvatio i pozdravio, autoritativno je uputio prvenstveno savršeni Hor RTS-a, kvalitetnog, ujednačenog, koliko homogenog, toliko i suptilnog zvuka, široke dinamičke iznijansiranosti i usklađenosti s orkestrom, pleneći pažnju svakog slušaoca. Kvartet solista, inače pojedinačno vrsnih i ostvarenih, prvenstveno operskih umetnika, nevelikog udela, ali složenih vokalnih zadataka, nije ostvario isto dejstvo i doseg, i pored jedinstvenog po lepoti glasa i ekspresivnosti soprana Sonje Šarić, svetlog i prijatnog, ali nedovoljno čujnog mecosoprana Jelene Končar, nosivo prodornog i sigurnog tenora Stevana Karanca i jasnog i izražajnog Gorana Krnete, iako opsegom svog basa ne sasvim prilagođenog njegovoj, u originalu pisanoj baritonskoj partiji. Nadajući se da će izvođački dometi Simfonijskog orkestra RTS-a nastaviti uzlaznom putanjom, što smo već s radošću ranije zapazili, očekujemo naredni koncert ansambla koji se planira za 14. februar s mladim pijanistom Bogdanom Dugalićem kao solistom (inače dobitnikom druge nagrade i nagrade publike na poslednjem Memorijalu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu) i Bojanom Suđićem, njegovim šefom-dirigentom od 2005. godine.    

Marija Adamov