Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

„Revizor” Srpskog narodnog pozorišta i Pozorišta mladih

09.02.2023. 12:01 12:07
Piše:
Foto: Zoom medija

Kakav je samo zicer Gogoljev „Revizor“. Po mestu rođenja pisca mesto radnje mogla bi da bude i neka ukrajinska zabita gubernija, u koju dolazi ruska kontrola iz Petrograda. Inkognito. Nesposobni gradonačelnik se uzvrpoljio, na svakom bitnom mestu – u sudu, u bolnici, školi, u pošti – neki neposobnjaković čiji je glavni kvalitet podobnost i poniznost, a mana sve ostalo.

Skoro predobro napisan komad da bi predstava mogla da iznenadi gledaoca, da otkrije neki dovoljno privlačan detalj koji mu ne bi „pokvario„ sliku realnosti.

Pa ipak, autori predstave u Srpskom narodnom pozorištu, pardon, Pozorištu mladih, reč je o koprodukciji, potrudili su se i uspeli ne da nadvise samog pisca, da naprave paralele koje ni on nije želeo da napravi – na primer, onu da ta gubernija nije zadnja rupa na svirali, nego država cela, a da su ljudi u njoj pokvareni i zli. Reditelj Petar Jovanović sa saradnicima i glumcima se potrudio da zajedno sa Gogoljem obrazloži da „Revizore” čine prosti i neobrazovani. Nema šta, sve prosvetiteljski, pa i hrišćanski. Mnogo gore je to danas, nego što je prikazano u predstavi, ali sačuvali su u pozorištu neki dignitet prema temi, prema klasici, pa i dobrom pozorišnom ukusu, i publici.

Veliko je zadovoljstvo bilo gledati jednog glumca novije generacije koji vlada glasom, stasom, u takoreći glavnoj ulozi. Darko Radojević je Hlestakova igrao kao da iza sebe ima Hamleta u JDP-u, a ne tek nekoliko uloga u Pozorištu mladih. Drčan i pobunjenički spreman da se odupre torturi, a zapravo očajnički gladan i siromašan, pleni već od prve scene sa vlastodršcima, da bi, polako otkrivajući svu komediju zabune, bio sve sigurniji u svom nastupu carskog veleposlanika, na kraju se okuraživši i na pozajmicu.

Gogolja, koji se trudio da objasni kakvog je Hlestakova zamislio i propratnim tekstovima, dovodeći tako čak u sumnju veštinu svoga dramskog pisanja, lako možemo zamisliti ponosnog na studiozan rad reditelja Jovanovića koji se nije odao nadgornjavanju i karikiranju, čak i kad je promenio rodni sastav, štrihovao višak likova i scena, uglavnom sluga i trgovaca, sve je to uradio sa merom, a i zarad dinamike za koju je i sam pisac znao da je problematična. A posebno bi mogao da se diči Radojevićevim Hlestakovom, jer je ključ Gogoljevog mimiolaženja sa tadašnjim scenskim tumačenjima bio u tome što su njegovog „Revizora” igrali prenaglašeno komediografski i vodviljski. Nije voleo da se likovi iz njega prikazuju kao potpuni tupaci i glupaci, koristoljubivci i podlaci, i pored ovog detalja o pozajmici, u koji je takođe i sam sumnjao da je ispravan, u skladu sa duhom dela.

Osim studioznog rada sa očigledno posvećenom i disciplinovanom grupom glumaca, najveći deo rediteljskog posla Petar Jovanović je završio, rešio kako se to danas kaže, sa scenografkinjom Marijom Kalabić, nudeći veliko gradilište kao prostor igre. Isprva su mi svi ti zidovi kao kulise, skele, gajbice, pa i kran iza, delovali kao prenatrpano i isuviše očigledan komentar aktuelne stvarnosti, trećerazredno poprište za predstavu o stratištu ljudskih i socijalno-političkih vrednosti, ali kako je vreme odmicalo, shvatao sam sve više da horizontalni plan, vertikala, daju izražajnost mizanscenu i otvaraju slojevitost glumačkoj igri. Posebno mi se dopalo ono na jednom mestu otkačeno nebo koje visi kao platno iznad scene. I nebo samo što im nije palo.

Kad bi se poredilo sa nekim savremenim ostvarenjem, estetika predstave koju je režirao Petar Jovanović u Pozorištu mladih, udruženim sa Srpskim narodnim, najviše bi se mogla uporediti sa Alanom Fordom. Stripom, nadam se, svima poznatim.

Zadovoljstvo je bilo i videti na sceni posle duže vremena Jovanu Stipić, u ulozi lešinarke Zemljanike posebno žovijalnu. Jovana Stipić je još jednom pokazala koliko ima dara za glumu, takta za scene u prvom planu i još više za one u kojima briljira bravuricama iz drugog plana, kao što je ona u kojoj sa oduševljenjem otvara pivo na dasku od stola i raduje mu se dok ga drži u ruci i ispija. Ili u onu kada začas nakrivi glavu i odmahne rukom kod svog vrata, pokazujući „revizoru“ Hlestakovu da je u bolnici koju vodi stanje stabilno, da su zdravi ionako zdravi, a oni koji umiru imaju tendenciju da umru.

Marko Savković je odličan kao špekulantski poštar Špekin u sceni kada bi da ugodi Hlestakovu pušeći, ali mu se ne puši (eto jednog malog glumačkog poklona za Gogolja koji ovu scenu nije ni napisao). Emilija Milosavljević kao zaljubljena Marija Antonovna bez velikih gestova uspeva da dočara svu prirodnost oduševljenja pojavom prestoničkog kicoša, s kojim će još pride da izađe iz blata malograđanštine kojem i sama pripada.

Strahinja Bojović kao da je učio glumu kod Borisa Isakovića. Kao da na njegovu veliku mustru zabacuje glavu pomalo u nazad i bradu spušta dole dok grleno izgovara pojedine replike gradonačelnika i rodonačelnika svih današnjih političara Anotna Antonoviča, čoveka koji se spreman na sve kako bi zadržao položaj sa kojeg može nesmetano da ugnjetava sve oko sebe, dokazujući da je, eto, možda i on nešto vredan. Fantastično razumevanje za psihologiju svojih junaka pokazao je Gogolj, nudeći nam prvo takvo čitanje u dramskoj literaturi u osvit modernog doba.

Dobra predstava. Taman tolika kolika treba. Nije megalomanska, kao gradovi nam na vodi.       

Igor Burić

Piše:
Pošaljite komentar