Ninine mustre: Vizija i provizija
Vizionari su nekada bili na dobrom glasu.
To su bili junaci koji su umeli da vide daleko u budućnost, da stvore u svojoj mašti sliku koja će na ovaj ili onaj način većem broju ljudi podići kvalitet življenja. Graditelji, pisci, vladari, tvorci raznih ideologija, svi su oni imali vizije i što je još važnije, umeli su da ih predstave ljudima na pravi način, tako da su ovi shvatali vrednost i veličinu te vizije i onda su se udruživali u nameri da tu viziju i ostvare.
Danas takvi vizionari nešto i nisu u modi. Danas se sve manje ljudi bave vizijom, a sve više provizijom, koja je postala mera vrednosti za većinu ljudskih aktivnosti. „Koliki je moj deo, nećete da me prevarite“, poznata replika iz filma „Maratonci trče počasni krug“, ušla je u svakodnevicu svih nas. Svi smo u većini prilika u kojima se srećemo, dogovaramo, sarađujemo, suočeni sa pitanjem koji je nečiji interes da bi se uključio u neku akciju.
Većina ljudi sa kojima se srećem ima nezainteresovan pogled dokle god se priča o nekim velikim idejama, o akcijama koje mogu da utiču na tok života, koje mogu da poboljšaju stvarnost, da nekome promene život na bolje, deluje kao da to nikoga više ne zanima. Ali ako se spomene neka provizija, odmah se oči zacakle. Kao da niko više ni u čiju ideju o poboljšanju života ne veruje osim u svoju: daj ti meni pare, pa ću ja da poboljšam život onako kako ja hoću. A kada se i desi da dobiju neku proviziju, oni je brže bolje ulože u kockarnice, kladionice, neku svoju zavisnost i vrlo brzo se sve vrati na staro. Za razliku od vizije, provizija je u glavnom kratkog daha, kao i sve što je vezano za novac, jer novac je samo materijalni izraz energije koja večno teče, preliva se sa jedne na drugu stranu i nikada se ne zadržava samo na jednom mestu. Tamo gde energija stoji zadržana je isto kao tamo gde je voda ustajala – ne valja. Novac nam je bitan, ali je njegov značaj predimenzioniran do te mere da sve njemu podređujemo i ne vidimo koliko je vizija važnija, konkretnija i potrebnija od provizije.
Koliko god da novca imamo bez vizije o tome šta treba da uradimo i u kojoj meri će to za ljude biti korisno, ništa ne vredi, bacićemo ga na pogrešne planove, nestručne ljude i ostati na kraju kratkih rukava. A poznato je da se posao uspešno radi, pa samim tim i isplati, ako se radi nešto što se istinski voli i nešto što će biti od koristi za veći broj ljudi. To tako funkcioniše, svako će to reći, čak i ako ne razume prirodne zakone Univerzuma. Dragoceni su ljudi koji danas imaju viziju. Oni znaju da je to prvi korak ka nekom ozbiljnijem napretku, i ima ih dovoljno, uopšte se ne brinem. Samo sam želela da o tome napišem koju reč, jer oni nisu u prvom planu. Kako bi i bili, kada njihove vizije upravo dok ovo čitate, kreiraju jedan drugačiji i bolji svet od bilo koje provizije, a taj će se svet mnogo svideti svima vama, čim ove redove uopšte i čitate.
Nina Martinović Armbruster