Traži se pouzdan vodič u februar
Smušen je ovaj januar. Nikako s mesta da se pomeri. Ukopao se i ni makac, kao da je korenje u asfalt pustio. A kraja mu nigde na horizontu nadanja. Praznici utihnuli, štekovi ispražnjeni, a u novčaniku još je jedino markica za vožnju autobusom zadržala kakvu-takvu vrednost, u vremenu postprazničnih izazova i hronične besparice.
Preostaje mi samo da se zaputim ulicama grada, tražeći pouzdanog vodiča u februar. Nekako mi jezivo dođe pomračenje, posle prazničnog sjaja, na ispražnjenim novosadskim ulicama. Kao da sam na sokaku transilvanijskog sela u blizini onog vampirskog zamka. Ali nisu ni ova pustoš, hladnoća i vlažnostu januarskoj noći toliko loši. Naprotiv. Sve više mi se januarski ambijent dopada, dok lagano klizim u susret Dunavu i onom pogledu koji završava na tvrđavi, večitoj inspiraciji Novosađana. Na prilazu keju shvatih da ovo zapravo jeste pravo vreme da upoznam grad, vidim svaki natpis koje leti sakrivaju tende, uočim svaki bilbord i njegove poruke, dok neometana uživam u porukama tišine Dunavskog parka. A januaru želim da nam se ponovo vrati, sa svim svojim izazovima, u miru, i sa pregrštima želja, koje mimo njega ne bi ni imale smisao.
Ivana Bakmaz