SF Sunčev sistem: Do meseca i dalje

Ovakvo doživljavanje nebeskih pojava (posebno njihovih noćnih lica) potkrepljivano je i krajnje egzaktnim metodama praćenja kretanja i mena nebeskih tela. Ma kako priručne i skromnih tehničkih sredstava bile opservatorije asirske, vavilonske, Inka ili Kineza, Grka, Aleksandrije, upornim, sistematskim radom, osmatranjima i beleženjem rezultata prepoznata su mnoga nebeska tela i uočeni principi nebeske mehanike. Na ove rezultate nadograđena su tumačenja u skladu sa tadašnjim razvojem naučne misli i religijskim slikama sveukupnog Univerzuma. U širokoj lepezi objašnjenja bilo je i onih koja su u mnogo čemu bila preteča potonjih teza i hipoeza odnosno naučno dokazanih činjenica kao što je bilo i sasvim neobuzdanih maštarija koje, opet, imaju ođeka i u savremenoj umetnosti.

Posebnu ulogu u razvoju mitske svesti, naučne astronomije kao i svekolike umetnosti, i u njenim okvirima žanra naučne fantastike koji se zanima i bavi budućnošću, imao je Mesec, posle Sunca najprisutniji, svakodnevni/svakonoćni, objekat na nebu, vidljiv golim okom. Očito da je ta prisutnost oduvek privlačila pažnju i budila interes, od pitanja kakva je njegova priroda do pitanja mogućnosti stizanja tamo. Već je grčki pisac Lukijan iz Samostate (125 - 185. g.nove ere) u dijalogu "Ikaromenip" i jednom poglavlju knjige Istinita istorija pisao o putovanju na Mesec. Tako je promenjivo svetlo u noći dobilo ovozemaljski lik (što se može sagledavati u kontekstu sveopšteg očovečenja nepoznatog: Sva su čudesa i čudovišta odnosno božanstva barem u nekim karakteristikama prepoznatljiva, ili ljudska ili iz čoveku znanog sveta jer se na taj način uspostavlja nivo prepoznavanja; tako i Mesec postoje prostranstvo na koje ljudi mogu stići i po njemu, ma koliko čudnom ili, pak, sličnom zemaljskom šaru, lutati). Lukijan je u Mesec gledao bez pomagala i sve što nije video bilo je nadograđeno u njegovoj mašti; tek je Galilej od 1610. godine nadalje mogao da prvim teleskopom vidi ovo i druga nebeska tela mnogo bolje i jasnije no što je priroda omogućila. Mada ovo otkriće nije naišlo na odobravanje crkvenih dušebrižnika, imalo je ođeka ne samo među naučničkom već i spisateljskom populacijom te u potonjim godinama beležimo više izleta u svemir i na Mesec; od ovog doba status Meseca kao nebeske kugle (a ne nekakvog eteričkog ili  vatrenog tela) nesporan je, sve drugo (način stizanja do njega i ono što se na njemu nalazi, pored vidljivih kratera, brda i dolina) pitanje je domišljatosti pisca (još nema teničkih primedaba na putovanje jer nema ni tehnoloških mogućnosti za takav put).

Tako Španac Dominik Gonzales 1647. godine ispisuje "Čovek na Mesecu ili fantastično putovanje u Mesečev svet". Na putovanje do Zemljinog satelita 1657. kreće Sirano de Beržerak u "Komičnoj pripovesti gospodina Sirana de Beržaka o državama i carstvima na Mesecu"; sledeće putešestvije istog autora uslediće 1662. u "Fragmentima komičnih pripovesti o državama i carstvima na Mesecu." Danijel Defo se u Konsolidatoru iz 1705. takođe otisnuo u svemir. Edgar Alan Po je u "Neuporedivoj avanturi Hjansa Pfala" iz 1835, poslao svog junka na Mesec u ne baš uverljivom balonu mada na kraju priče, u "Opaski" kritikuje Lokovu "Priča o Mesecu" i konstatuje da su pisci prethodnici malo brinuli o uverljivosti kosmiških putovanja do Meseca i o boravku tamo. Pionir i velikan savremene naučne fantastike Žil Vern ispisaće romane “Od Zemlje do Meseca” (1865) i “Oko Meseca” (1870) i na daleko putovanje poslati svoje junake u topovskoj granati. Ovakav postupak trpi kritike savremenika koji stavljaju čisto tehnološke zamerke jer se industrija dovoljno razvila da se može spekulisati, ma kako ograničeno, i o ovakvim aspektima; potonje godine dodatno će osporiti ovakvo prevozno sredstvo ali su se poslednjih godina javile ideje da ispaljivanje projektila na Mesec nije potpuno neverovatan način putovanja.

Mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo

Nakon slanja prvog čoveka u orbitu 1961, te 1969. godine i "malog koraka za čoveka i velikog za čovečanstvo" odnosno  TV prenosa poskakivanja astronauta po tlu Meseca, stvarnost konačno dostiže naučnu fantastiku i Mesec prestaje da bude atraktivan kao naučnofantastička destinacija (ali se i dalje pojavljuje kao pozornica dešava, npr. u TV seriji "Svemir: 1999" od 1975. do 1977), pa se pogledi upućuje dublje u Sunčev sistem i iza njega. Ovaj je uspeh dao novi polet astronomsko-svemirskom segmentu naučne fantastike - barem za koju godinu jer je potom poprilično oslabio, delom i zbog izostanka velikih svemirskih ambicija stvarnog sveta.

Vern je još komotnije dozvolio da putuju po svemiru junacima romana “Hektor Serdavak, putovanja i doživljaji po Sunčevom sistemu” iz 1877. godine (ali u ovoj knjizi nalazimo i zanimljivu repliku da nauka, u najvećem broju slučajeva, služi da uvidimo koliko još ne znamo). Zamerke tehničke prirode  trpe i “Prvi ljudi na Mesecu” H. DŽ. Velsa, jer je njegov štit protiv gravitacije čisto literarni izgovor za način putovanja (mada, ukoliko protekne dovoljno vremena, i on se može pokazati kao ostvariv; Vels je primer čestog sukoba naučne i fantazijske niti žanra). Problematika putovanja u kosmos počinje se, zahvaljujući razvoju raznih nauzka i tehnoloških postupaka (od fizike, avijacije do balistike), razmatrati krajnje temeljno, a Konstantin Ciolkovski je kao prvi postavio na naučno-tehnološke osnove ideju o korišćenju raketa u ovu svrhu i razmatrao ih u delima “Slobodni prostor” (1883), “Kako zaštiti krhke i lomljive predmete od trzaja i udara” (1891) i “Dosezanje svemira mlaznim napravama” (1903).

Svoje ideje popularisao je i u pričama i romanima; “Van Zemlje” (1918) opisuje gradnju rakete i istraživačku misiju po Sunčevom sistemu, u kratkom romanu “Na Mesecu” (1893) glavni junak stiže na Zemljin satelit u snu, dok “Sanjarenja o Zemlji i nebu” (1895) opisuju asteroidni pojas i njegove stanovnike. Sledeće godine ustoličuju rakete kao osnovni način putovanja astronauta širom svemira i na planete, barem u naučnoj fantastici; one postaju jedan od osnovnih ikonografskih repera žanra, ali najčešće je na delu proces krajnjeg uopštavanja problematike, sve do njene vulgarizacije jer se rakete, svih oblika i pogona, pojavljuju kao univerzalni i lakonski izgovor za putovanje pri čemu se ne poštuje ni minimum naučne uverljivosti. Rakete se redovno sreću i u filmovima s obzirom da su vizuelno vrlo upečatljive.

Posleratni tehnološki napredak dodatno ubrzava apetite kako naučnika tako i fantastičara na polju putovanja u svemir i Mesec kao sasvim prihvatljivu prvu destinaciju na tom putu (pošto je Mars ipak predaleko). Prvi sateliti poslati u orbitu i planovi za dalja istraživanja rezultirali su neviđenim poletom u produkciji naučnofantastičnih priča, romana, filmova i stripova na ove teme; većina ovih dela krajnje je naivna i neinteresantna, odnosno namenjena zasenjivanju publike spekulacijama bez pokrića. Na drugoj strani su dela duboko uronjena u tehnološku problematiku leta u svemir; dobar deo njih zbog vernih opisa mašina zaboravio je da se bavi ličnostima ljudi koji te mašine stvaraju ili njima upravljaju. Tako se npr. romani “Preludijum kosmosa” (1951) odnosno “Ostrva na nebu” (1952) Artura Klarka bave putovanjima u orbitu Zemlje uz vrlo detaljan opis svekolike tehnologije koja je za to potrebna i krajnje pojednostavljene-šablonizovane likove. Vrhunac ovog napora svakako su Klarkov roman “Odiseja u svemiru: 2001” iz 1968. i Kjubrikov film koji su izgradili potpuno uverljiv i naučno zasnovan svet u kome su deo svakodnevice boravak u orbiti, putovanja na Mesec, naseobine na ovom satelitu odnosno dalje otiskivanje prema ostalim planetama a što je jednako važno, stanovnici tog vremena nisu papirnate marionete već punokrvna ljudska bića. Sve se ovo, pak, dešava u predvečerje istinskog iskrcavanja na Mesec.

Ilija Bakić