СФ Сунчев систем: До месеца и даље

Овакво доживљавање небеских појава (посебно њихових ноћних лица) поткрепљивано је и крајње егзактним методама праћења кретања и мена небеских тела. Ма како приручне и скромних техничких средстава биле опсерваторије асирске, вавилонске, Инка или Кинеза, Грка, Александрије, упорним, систематским радом, осматрањима и бележењем резултата препозната су многа небеска тела и уочени принципи небеске механике. На ове резултате надограђена су тумачења у складу са тадашњим развојем научне мисли и религијским сликама свеукупног Универзума. У широкој лепези објашњења било је и оних која су у много чему била претеча потоњих теза и хипоеза односно научно доказаних чињеница као што је било и сасвим необузданих маштарија које, опет, имају ођека и у савременој уметности.

Посебну улогу у развоју митске свести, научне астрономије као и свеколике уметности, и у њеним оквирима жанра научне фантастике који се занима и бави будућношћу, имао је Месец, после Сунца најприсутнији, свакодневни/сваконоћни, објекат на небу, видљив голим оком. Очито да је та присутност одувек привлачила пажњу и будила интерес, од питања каква је његова природа до питања могућности стизања тамо. Већ је грчки писац Лукијан из Самостате (125 - 185. г.нове ере) у дијалогу "Икароменип" и једном поглављу књиге Истинита историја писао о путовању на Месец. Тако је промењиво светло у ноћи добило овоземаљски лик (што се може сагледавати у контексту свеопштег очовечења непознатог: Сва су чудеса и чудовишта односно божанства барем у неким карактеристикама препознатљива, или људска или из човеку знаног света јер се на тај начин успоставља ниво препознавања; тако и Месец постоје пространство на које људи могу стићи и по њему, ма колико чудном или, пак, сличном земаљском шару, лутати). Лукијан је у Месец гледао без помагала и све што није видео било је надограђено у његовој машти; тек је Галилеј од 1610. године надаље могао да првим телескопом види ово и друга небеска тела много боље и јасније но што је природа омогућила. Мада ово откриће није наишло на одобравање црквених душебрижника, имало је ођека не само међу научничком већ и списатељском популацијом те у потоњим годинама бележимо више излета у свемир и на Месец; од овог доба статус Месеца као небеске кугле (а не некаквог етеричког или  ватреног тела) неспоран је, све друго (начин стизања до њега и оно што се на њему налази, поред видљивих кратера, брда и долина) питање је домишљатости писца (још нема теничких примедаба на путовање јер нема ни технолошких могућности за такав пут).

Тако Шпанац Доминик Гонзалес 1647. године исписује "Човек на Месецу или фантастично путовање у Месечев свет". На путовање до Земљиног сателита 1657. креће Сирано де Бержерак у "Комичној приповести господина Сирана де Бержака о државама и царствима на Месецу"; следеће путешествије истог аутора уследиће 1662. у "Фрагментима комичних приповести о државама и царствима на Месецу." Данијел Дефо се у Консолидатору из 1705. такође отиснуо у свемир. Едгар Алан По је у "Неупоредивој авантури Хјанса Пфала" из 1835, послао свог јунка на Месец у не баш уверљивом балону мада на крају приче, у "Опаски" критикује Локову "Прича о Месецу" и констатује да су писци prеthodnici мало бринули о уверљивости космишких путовања до Месеца и о боравку тамо. Пионир и великан савремене научне фантастике Жил Верн исписаће романе “Од Земље до Месеца” (1865) и “Око Месеца” (1870) и на далеко путовање послати своје јунаке у топовској гранати. Овакав поступак трпи критике савременика који стављају чисто технолошке замерке јер се индустрија довољно развила да се може спекулисати, ма како ограничено, и о оваквим аспектима; потоње године додатно ће оспорити овакво превозно средство али су се последњих година јавиле идеје да испаљивање пројектила на Месец није потпуно невероватан начин путовања.

Мали корак за човека, а велики за човечанство

Након слања првог човека у орбиту 1961, те 1969. године и "малог корака за човека и великог за човечанство" односно  ТВ преноса поскакивања астронаута по тлу Месеца, стварност коначно достиже научну фантастику и Месец престаје да буде атрактиван као научнофантастичка дестинација (али се и даље појављује као позорница дешава, нпр. у ТВ серији "Свемир: 1999" од 1975. до 1977), па се погледи упућује дубље у Сунчев систем и иза њега. Овај је успех дао нови полет астрономско-свемирском сегменту научне фантастике - барем за коју годину јер је потом поприлично ослабио, делом и због изостанка великих свемирских амбиција стварног света.

Верн је још комотније дозволио да путују по свемиру јунацима романа “Хектор Сердавак, путовања и доживљаји по Сунчевом систему” из 1877. године (али у овој књизи налазимо и занимљиву реплику да наука, у највећем броју случајева, служи да увидимо колико још не знамо). Замерке техничке природе  трпе и “Први људи на Месецу” Х. Џ. Велса, јер је његов штит против гравитације чисто литерарни изговор за начин путовања (мада, уколико протекне довољно времена, и он се може показати као остварив; Велс је пример честог сукоба научне и фантазијске нити жанра). Проблематика путовања у космос почиње се, захваљујући развоју разних наузка и технолошких поступака (од физике, авијације до балистике), разматрати крајње темељно, а Константин Циолковски је као први поставио на научно-технолошке основе идеју о коришћењу ракета у ову сврху и разматрао их у делима “Слободни простор” (1883), “Како заштити крхке и ломљиве предмете од трзаја и удара” (1891) и “Досезање свемира млазним направама” (1903).

Своје идеје популарисао је и у причама и романима; “Ван Земље” (1918) описује градњу ракете и истраживачку мисију по Сунчевом систему, у кратком роману “На Месецу” (1893) главни јунак стиже на Земљин сателит у сну, док “Сањарења о Земљи и небу” (1895) описују астероидни појас и његове становнике. Следеће године устоличују ракете као основни начин путовања астронаута широм свемира и на планете, барем у научној фантастици; оне постају један од основних иконографских репера жанра, али најчешће је на делу процес крајњег уопштавања проблематике, све до њене вулгаризације јер се ракете, свих облика и погона, појављују као универзални и лаконски изговор за путовање при чему се не поштује ни минимум научне уверљивости. Ракете се редовно срећу и у филмовима с обзиром да су визуелно врло упечатљиве.

Послератни технолошки напредак додатно убрзава апетите како научника тако и фантастичара на пољу путовања у свемир и Месец као сасвим прихватљиву прву дестинацију на том путу (пошто је Марс ипак предалеко). Први сателити послати у орбиту и планови за даља истраживања резултирали су невиђеним полетом у продукцији научнофантастичних прича, романа, филмова и стрипова на ове теме; већина ових дела крајње је наивна и неинтересантна, односно намењена засењивању публике спекулацијама без покрића. На другој страни су дела дубоко уроњена у технолошку проблематику лета у свемир; добар део њих због верних описа машина заборавио је да се бави личностима људи који те машине стварају или њима управљају. Тако се нпр. романи “Прелудијум космоса” (1951) односно “Острва на небу” (1952) Артура Кларка баве путовањима у орбиту Земље уз врло детаљан опис свеколике технологије која је за то потребна и крајње поједностављене-шаблонизоване ликове. Врхунац овог напора свакако су Кларков роман “Одисеја у свемиру: 2001” из 1968. и Кјубриков филм који су изградили потпуно уверљив и научно заснован свет у коме су део свакодневице боравак у орбити, путовања на Месец, насеобине на овом сателиту односно даље отискивање према осталим планетама а што је једнако важно, становници тог времена нису папирнате марионете већ пунокрвна људска бића. Све се ово, пак, дешава у предвечерје истинског искрцавања на Месец.

Илија Бакић