Novi komad Jelene Mile: Mileva Marić Ajnštajn kao gorostas

Tu duodramu, u kojoj se pored Jelene Mile u dvostrukoj ulozi, ulozi Alberta i njihovog sina Eduarda pojavljuje i Miloš Anđelković, i u kojoj autorka iznosi svoje viđenje i doživljaj Mileve Marić Ajnštajn, novosadska publika moći će da pogleda 28. decembra u Srpskom narodnom pozorištu.

Drama opisuje odnos Mileve i Alberta za vreme studija, želju da budu zajedno, kasnije kao muža i ženu, ali i nevolje kroz koje kao porodična zajednica prolaze, muke posle razvoda, koje se prelamaju na deci, naročito Eduardu kojem je dijagnostikovana manifestna šizofrenija…

- Mileva Marić Ajnštajn je priča o ženi koju ponekad nazivam gorostasom što se razlikuje od ostalih tumačenja njenog lika i ličnosti budući da je  najčešće predstavljaju kao jadnicu, paćenicu, ostavljenu, zlostavljanu, odbačenu, ćopavu, ružnu… - kaže Jelena Mila za “Dnevnik”. - Takva priča o njoj nije našla mesto u mojoj interpretaciji. Smatram da je Mileva samosvesna, samostalna, hrabra žena koju pominjem u “Čeličnim ratnicama“ . U jednom momentu u toj monodrami kažem da je Mileva bila na jednom drugom polju, polju nauke u vreme Prvog svetskog rata, čelična ratnica. Ideja je bilsa da se to uradi i lane, ali nismo uspeli. Znajući da je dovoljno poznata kod nas, da je dosta serija, filmova predstava o njoj igrano, a u Švedskoj se o njoj ne zna ništa, 2018. godine sam uradila predstavu za tamošnju kulturnu scenu. Posle određenog vremena mi je postavljeno pitanje zašto ne i na srpskom. U prvi mah sam odmahnula rukom, a onda mi se ideja dopala... 

Po Milinim rečima, predstava je koncipirana kao razgovor između majke Mileve i sina Eduarda, koji čuva u sebi čemer kao rezulat njihovog braka i u kom ona priča o mužu. U pozadini svega su činjenice, crpene i iz njihove prepiske, kako bi ljudi saznali kako se sve razvijalo.

- Stavila sam je u „Čelične ratnice“ zato što ona to jeste bila, ali u sasvim drugom planu, planu nauke. Trudila sam se da se pridržavam njenog životnog puta i pokušam da objasnim njene odluke kroz događaje iz života, kao što je slučaj sa ostavljanjem  prvog deteta, devojčice Lizrel koju je 1902. rodila, kod oca, a čija sudbina je ostala nerazjašnjena. Ne zna se da li je dete umrlo ili dato na usvajanje. „Nestanak“ Lizrel je, mislim, ostavio veliki pečat u njenom životu. Moja Mileva se razlikuje po tome što je lepa, zdrava, zaljubljena, voli Alberta, nauku, ali još više svoju porodicu. U svakom slučaju, ne možemo govoriti o ženi koja je nesposobna. Ne smemo smetnuti s uma vreme u kojem su živeli kada donosimo zaključke. Neki postavljaju pitanje zašto nije bila borbenija u nekim životnim situacijama. Umesto odgovora na to pitanje, moramo se prisetiti da je ona žena naših krajeva. Bila je povučena, skromna... – ističe Jelena Mila.

Podseća da su njih dvoje sreli u Politehničkoj školi u Cirihu, koja je bila retka škola u Evropi koja je primala žene studentkinje na prirodnim naukama. Bila je zajedno s Albertom u razredu, i njihova interesovanja za nove nauke su se neverovatno spojila, naročito u naučnim oblastima koje se nisu izučavale u školi. Iako su zajedno radili svoj završni diplomski ispit, Albert je položio, ona nije. Ipak u narednom pokušaju je položila, ali s ocenom koja nije bila dovoljna za doktorske studije.

I posle škole nastavili su da istražuju zajedno. Rođenje prvog deteta nije ih u tome sprečilo. Za njih je 1905. godina bila godina čuda, kada su objavili pet istraživanja iz pet različitih naučnih oblasti koje će dobro protresti temelje nauke. Pored  Lizrel dobili su dva dečaka, Hansa Alberta 1904. i Eduarda 1910, i živeli kao jedna porodica sve do početka Prvog svetskog rata. Po njegovom završetku se razvode, a celu sumu Nobelove nagrade 1922. Albert poklanja Milevi, koja Drugi svetski rat provodi u Cirihu, sama sa sinom Eduardom.

Komad koji Milevu prikazuje u drugom svetlu, izvan klišea, posle Novog Sada biće igran u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. U Švedskoj će doživeti rivajvl sa  Nemanjom Stojanovićem u ulozi Alberta i Eduarda.

Z. Milosavljević