„Mileva” otvorila Sterijino pozorje: U početku beše multiverzum

Biti heroina u tom, recimo dramskom smislu, i nije nešto što se isplati. Podrazumeva patnju i stradanje. Cena je prevelika. Ali, zalog je za budućnost. Uvek.

U poslednje vreme ima baš nešto puno predstava o Milevi. Samo je jedna koja ima dovoljno vrlina i hrabrosti da kaže zašto je to tako i kako je biti – Mileva. A to je predstava „Mileva“ koja je u četvrtak otvorila Sterijino pozorje. Tekst su napisale Milena Bogavac, Olga Dimitrijević, Tijana Grumić, Vedrana Božinović, Vedrana Klepica. Nešto kao spisateljski drim tim, a svi znamo da čak ni drim tim ne može ništa da garantuje na javi. Ovde je očigledno ulogu trenera preuzela i do uspeha vodila Jelena Kovačić, koja je tekst adaptirala i bila dramaturškinja predstave.

Rekao bih da mi je žao što ne mogu da analiziram odnos celine i delova, ali celina je najbolja kad je više od zbira svojih delova. Jedno vreme u predstavi sam se čak bavio pogađanjem čiji je deo čijeg senzibiliteta, dok nisam odustao i prihvatio igru koja je, do pobede, bila sve bolja i bolja. Rediteljki Anici Tomić ćemo u ovoj podeli dodeliti kapitensku traku, a glumicama Ani Rudakijević, Olgici Nestorović, Lei Jevtić, Sofiji Mijatović, Biljani Keskenović, Ivani V. Jovanović, Danici Grubački, Milijani Makević-Mirkov, ali i glumcima Peri Stojančeviću, Stefanu Beronji, Nemanji Bakiću, Srđanu Aleksiću, Bogomiru Đorđeviću, Nikoli Kneževiću, scenografu Igoru Vasiljevu, kostimografkinji Drini Krlić, kompozitoru Nenadu Kovačiću, video umetniku Filipu Mikiću i saradniku za scenski pokret Igoru Korugi, zlatne značke sa likom Sterije, iako je predstava izvedena u revijalnom delu programa, kao koprodukcija Sterijinog pozorja, Narodnog pozorišta Sombor i Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“. I dosta sa odlikovanjima. I nabrajanjima.

I ne nosi predstava samo Milevino ime zato što se razvela od Alberta, nego i zato što je od Marića. Toliko feminizma od početka me plašilo da ću, ako budem morao da napišem da je loša, sam sebe optužiti za patrijarhalnost, a muškarac sam koji je prvu mušku stvar – kravatu – dobio pre nekoliko godina i nikad je ne nosim, kako je to primetio onaj koji mi je i poklonio, a provereni je ženomrzac po mišljenju palanke, Andraš Urban. Šta nas to plaši kad žene dignu svoj glas, a ne samo majicu ili suknju, jer kad podignu sekiru, onda smo ugasili?

Sa Albertom teško može da se identifikuje u predstavi, a i njegova prava su pod znakom pitanja. Odricanje od dece i bivše žene, život sa rođakom, autorstvo teorije relativiteta... Baš ispade bed gaj. Možda otud strah od dizanja ženskog glasa?

Bili su tu i neki da ga brane, „ludog genija“. Istina je sasuta u lice. Ne bi mi ni znali ko je Mileva da nije bilo njega. Autorke su se ipak potrudile da ne ostanu dužne različitim stranama ipak bi se reklo - istog novčića. Predstava počinje kao prigodna priredba u čast duha žene koja je među prvima u Evropi studirala rame uz rame sa muškarcima, u zemlji u kojoj sve žene ni pravo glasa nisu imale do takoreći nedavno. U Švajcarskoj je, posle 1971. tek 1990. godine dovršen taj proces na federalnom nivou. Počinje kao igrokaz, u kojoj su likovi, odnosi, dramska radnja i atmosfera figure zakona fizike. I koreografsko-scenografski lajt šou, moglo bi se reći. Međutim, na dramskom planu igra svetla, predmeta i ljudskih sudbina postaje sve zapletenija i u središnjem delu predstave. Nakon što je jednom Milevina priča, pojednostavljeno govoreći, ispričana kao tužna, ona tu postaje smešna. U smislu da se radnja premešta u Tehničku školu „Mileva Marić Ajnštajn“ u Novom Sadu, u okruženje panel-diskusije sa mnoštvom stručnjaka iz različitih polja, pa i glumaca koji glume glumce pozvane da ilustruju pojedine argumente rasprave. Tamo gde svi znaju sve, fajt izbije, pa tako i ovde, u urnebesno ritmičnom i dinamičnom delu predstave kojim je na ironično-komičan način odana „dužna pošta“ svima onima koji nisu u stanju da uvaže druge i drugačije, da argumentovano govore, misle, ili da govore i misle – uopšte. 

Dramska kulminacija ipak dolazi u poslednjem, trećem delu predstave. Ako je prvi deo izveden u sredini scene, koju pokriva pod nalik šahovskoj tabli, kao u filmskim „snovima“ Dejvida Linča, drugi napred, na proscenijumu, „u publici“, gde mu je i mesto, trećem delu pripala je takoreći hinterbina, gde je u dubini izvedeno rušenje snova jedne devojke, žene. Njen monolog dijalog je sa Milevom, a može biti i Milevina ispovest pred Bogom, koji se ne kocka. Srbovanje, silovanje, školovanje, slile su se u jednu veliku i krvavu nit tragedije koja donosi težinu i olakšanje. Katarzu, ako i ta reč i njeno značenje nisu izlizani ili preteški u današnje vreme. Mileva, do tada oživljena u bezbroj glumačkih i scenskih obličja, među kojima je i jedno u obliku digitalnog spomenika, biste na kojoj iskrivljena slagalica lica izgovara tople reči svog života, postaje i Mileva sa fotografija, u vidu snimka, upućujući utešnu poruku i dajući maramu devojci, ženi, koja može biti i ona sama. Time se zatvara ovaj otvoreni multiverzum postojanja, koji nam sve više i sve češće i u umetnosti kao i u nauci govori da jedan život, univerzum, može biti mnogo više, jer je, na kraju krajeva, relativan. I beskrajan. Svemir.

        Igor Burić