Kratak zapis uz izložbu fotografija Branislava Mamića
Fotografija kao medij opstaje u svakom vremenu uz brojne tehnološke alate koje je unapređuju, menjaju ili deformišu.
Ljudsko oko, ipak, jedino definiše kompoziciju koja se krije iza i ispred objektiva, u oku i oko njega. Sazrela i suverena u vidljivom svetu vizuelnih umetnosti, fotografija definiše naš život. Zna to i Branislav Mamić, čovek koji rukuje fotoaparatom negujući uglove posmatranja prefinjenih obrisa svetla. Ovoga puta, u Galeriji Američkog kutka, predstavio se nizom intimističkih predstava na kojima iščitavamo povode za kontemplaciju, refleksije i uživanje. Crno beli svet iziskuje drukčiji pristup u kome izuzimanje boja čini suštinu umetničke ideje. U sukobu svetla i tame samo su brojne sive nijanse u prilici da obrazuju složene arabeske ili ubedljive psihološke portrete.
Mamić upućuje vidik ka tom neistraženom segmentu sveta, manje vidljivom domenu klasičnih vrednosti majstorskih fotografija. Kao iz prošlosti otete scene u kojima namah uviđamo savremene trenutke, u sukobu tradicije i tehnologije, zaustavljaju posmatrača u setnoj atmosferi imaginarnih šetnji. Ipak, čini se da izložena serija fotografija najpre želi da prikaže autorovo razmišljanje, u apstrahovanju mnoštva ispred naših pogleda, kada naizgled obični prizori u ovom okularu deluju uzvišeno i svečano u ponovljenom ritmu ili kadriranoj postavci na nivou apsolutnog simbola. Razgovori koje zamišljamo, iskustva koja ne možemo sagledati, scene koje običan dan čine smislenim. Prisutnost fotografske slike tako se izjednačava sa magijskim karakterom stvaranja iz mraka, u večitoj potrebi za svetlom.
Danilo Vuksanović