TVOJA REČ: LEA RADLOVAČKI (30) Uvek sam želela da radim u „Dnevniku”

Svoju karijeru u našem listu započela je u gradskoj redakciji, a potom je talenat pokazala pišući tekstove o gotovo svim vojvođanskim selima „sa imenom i prezimenom”, „neobičnim nazivom”, te o onim „kroz koja se ne prolazi”. U svom radu bavila se najčešće društvenim temama, a nije zaobišla ni one koje se tiču mladih. Stoga je pre nekoliko godina pokrenula omladinsku stranu „Tvoj list”, koja je danas pred čitaocima „Dnevnika” 200. put.

Tim povodom, ali i još nekim, umesto Leinih sagovornika, na ovoj stranici danas se našla upravo urednica ove jedinstvene rubrike. Omladinsku stranu Lea je pokrenula, kako kaže, ne bi li dala prostor mladima, naročito onima kojih nema u drugim medijima, a koji zaslužuju da se čuje i njihov glas.

– Svesna sam i da je naša čitalačka publika mahom starija, pa sam želela da je podmladim, da tako kažem, odnosno da nam osiguram čitaoce kako ne bismo morali da strepimo koliko ćemo još postojati. Koliko sam uspela u svemu tome, pokazaće vreme. Ovaj dugogodišnji rad ima benefite na koje nisam računala. Na primer, pre nekoliko godina sam radila intervju sa jednom maturantkinjom Srednje medicinske škole, koja je osvojila zlatnu medalju na svetskom takmičenju mladih naučnika, i pitala sam je kakvi su joj planovi za budućnost. Rekla je kako bi volela da se upiše na Biološki fakultet u Beogradu, a onda joj je, nekoliko dana nakon objavljenog teksta, stigao mejl od dekana u kom joj čestita na nagradi i želi dobrodošlicu upravo na Biološkom fakultetu. Bilo je još situacija, naročito kada su se neki mladi probili jer se za njih saznalo upravo iz „Dnevnika” – priča nam na početku intervjua Lea Radlovački.

Koliko je izazovno dopreti do mladih kao medijske publike?

– Vrlo. Mislim da si toga i sam svestan. Koliko god da se generacijski uklapamo u okvire mladih, ipak mislim da su njihova interesovanja drugačija od naših. Meni je cilj da u ovim intervjuima mladi kažu sve što im leži na srcu, dok, s druge strane, čitaocima pažnju drže kraće i hiperaktivne forme. To je moj utisak, ali činjenica je da se ne možemo svima prilagoditi i da je, ako se ja pitam, najbitnije da moji sagovornici budu zadovoljni.

Budući da si se u svom radu bavila različitim temama – najčešće društvenim, a ranije vrlo često i aktivističkim, koliko su te one promenile i oblikovale?

– Mislim da su samo potvrdile i učvrstile to što jesam ceo život. Upravo takav rad dao mi je priliku da shvatim koliko i šta zaista mogu. Bavljenje novinarstvom generalno mi je omogućilo da kanališem sve ono što mi smeta, ali i sve ono što me zanima i što volim.

Drugi put si, za vrlo kratko vreme, dobila nagradu „Dnevnika”. Koliko ti znače ta priznanja i da li su dobar podstrek za dalji rad i napredovanje?

– Svakako da jesu. Jer svaka kritika, naročito ako je pozitivna, daje vetar u leđa i govori mi: „Samo tako nastavi!” Iako sam svesna da svoj posao radim predano i valjano, te da zaslužujem da se to ceni, nikad nisam očekivala da će sve to zaista biti primećeno i nagrađeno. Zato sam, pre svega, zahvalna kolegama koje su mi bilo kada i na bilo koji način pružile podršku, a naročito urednicima koji su mi od početka davali prostor, potreban da ispoljim sve ono što želim dok sam u „Dnevniku”.

Nedavno si postala urednica redakcije „Novosadska hronika” i time postala najmlađa urednica našeg lista. Koliko je teško ostvariti autoritet među starijim kolegama?

– Tamo gde su međuljudski odnosi od starta kvalitetni i kolegijalni, nema potrebe za ostvarivanjem autoriteta. Makar ne onog formalnog. A tamo gde ne fercera sve kako treba, jeste malo povuci-potegni. Ali to su sve izazovi s kojima se treba susretati i boriti, jer je i to način da gradimo i jačamo sebe, ali i redakciju u kojoj radimo. Na kraju krajeva, više volim da mislim kako smo i dalje svi ravnopravne kolege, nego kako sam ja sad nadređena koja maše kažiprstom i daje zadatke. Tako ne bi bilo ni kvaliteta, ni uspeha.

Kako iz tvog ugla danas treba da izgledaju stranice ove redakcije, kojim ćete se temama baviti u budućnosti?

– Strane koje su šarene i pune životnih priča za mene su pun pogodak. Ko pomno prati „Novosadsku hroniku”, mogao je primetiti da ona već tako izgleda. Naravno, tek smo na početku promena i nadam se da će sve moje ideje (kojih imam mali milion, naravno) zaživeti u nekom trenutku i da će sve funkcionisati kako treba.

Kako si zamišljala svoju novinarsku karijeru tokom studiranja i koliko se tvoji snovi i ambicije poklapaju sa onim što si dosad ostvarila?

– Iskreno, nisam ništa zamišljala, jer prvenstveno nisam karijerista, ali jesam imala želju da radim u „Dnevniku”. Makar i kuvala kafu, kupovala doručak urednicima, ali da sam u „Dnevniku”. A što se tiče snova i ambicija, ništa dosad nisam ostvarila u životu, osim što sam se istetovirala i što imam najdivnijeg psa koji se zove Tubiša.

Često u svojim tekstovima pišeš o svom kućnom ljubimcu Tubiši. Kako on „podnosi” tvoje unapređenje s obzirom na to da sada moraš mnogo više vremena da provodiš u redakciji? :)

– Imam ludu sreću jer je moj Tubiša lenčugica koja je u stanju da prespava ceo dan. S druge strane, poklopilo se i to da ranije pada mrak otkako sam ja duže u redakciji, što ide naruku i meni i mojoj „jubavici”. Predivan je, nemam nikakvih problema s njim, kad se vratim kući, sve izgleda kako sam i ostavila, čak i njegova zdelica s vodom. Samo ona s hranom bude prazna.

Kada bi imala neograničena sredstva u „Dnevniku”, kako bi ih usmerila i da li bi pokrenula neki serijal tekstova ili tema u domenu istraživačkog novinarstva, koji bi, možda, spojio sva tvoja profesionalna interesovanja?

– Oh, da! Nadam se da si gledao film „Pod lupom”, to jest „Spotlight”. Da tako nešto postoji i kod nas, mojoj sreći ne bi bilo kraja.

V. Bijelić