GLUMICA GORICA POPOVIĆ OTKRIVA Nikad nismo pevali Titu

Pored toga, uskoro se očekuje i premijera serije „Popadija” na Prvoj TV. U 15 epizoda ovog TV ostvarenja gledaćemo avanture jedne mlade žene koja se, uprkos uspešnoj karijeri top modela u Americi, vraća u zemlju i sa suprugom parohom doseljava na selo, a neki od meštana s podozrenjem gledaju na to. Lik Živane, koji tumači Gorica Popović je veoma bitan za zaplet ove serije, a sama glumica je o toj ulozi izjavila da je „Živana, takoreći, bivša popadija, jer na njeno mesto stiže mlađa, pošto je Živanin muž zbog šloga otišao u prevremenu penziju. Sve situacije vezane za Živanu dovode do neverovatnih komičnih scena”.

Uz rad na ovoj serije, Gorica ne zapostavlja ni „daske koje život znače“, a nedavno je na Danima komedije u Kumanovu ovenčana i prstižnom nagradom za najbolju glumicu na tom festivalu, za ulogu Florens Foster Dženkins u predstavi „Slavna Florens“ Ateljea 212.

Pored svih glumačkih obaveza Gorica se uvek rado odaziva i na muzička dešavanja, kad god neko od organizatora upriliči retrospektivu i „rivajvl“ njene čuvene akustičarske grupe Suncokret u kojoj je uz Snećanu Jandrlić i Bilju Krstić bila zadužena za vokalne deonice. Sve to bilo je povod da se u razgovoru s ovom glumicom dotaknemo njene bogate muzičke i glumačke karijere.

Još dok ste bili na Akademiji, obreli ste se u grupi Suncokret?

- Pa, jeste (smeh). Bora Čorba je takođe bio na akademiji, na ogranizaciji rada i čuo je kako pevam i pozvao me u grupu.

Negovali ste u to vreme višeglasno pevanje, bili ste tipičan predstavnik beogradske akustičarske scene. Koji još akustičarski bendovi su iz tog perioda po vama značajni?

- U to vreme su bili „S vremena na vreme” kao prva violina svega toga, zatim „Lutajuća srca” iz Niša, „Rezonansa” iz Sarajeva, Vlada i Bajka, Srđan Marjanović, i tako... bilo je dosta ljudi koji su svirali tu akustičarsku muziku. Mi smo se možda malo razlikovali, zato što smo imali tri ženska vokala i radili smo te neke folklorne motive, i već sa prvim albumom smo imali dosta uspeha.

Onda se polako povlačite iz muzike i posvećujete glumi. Koja vam je prva uloga na velikom platnu?

- Ako ne računam film „Krvava bajka”, gde sam bila u Kragujevcu, u trećem gimnazije, imala sam jednu malu ulogu u tom filmu o streljanju đaka pokojnog reditelja Stoleta Jankovića – zapravo, ja računam da je moj prvi film „Miris poljskog” cveća Srđana Karanovića i tu sam igrala neku ne baš veliku ulogu, neku novinarku, ali sam se onako provlačila kroz čitav film, i bilo mi je jako zanimljivo na snimanju. Snimali smo na obali Dunava u Zemunu, i to je bio jedan hepening, dva i po meseca divnog života.

Koliko je za jednog glumca, kad želi da iznese jedan lik, bitan različit rediteljski senzibilitet, odnosno da li mu to smeta?

- Sad već u ovim godinama mogu da kažem da mogu tačno da pročitam šta reditelj hoće, ko koliko zna i koliko je u pravu, tako da imam tu privilegiju da posle mnogo godina bavljenja ovim poslom mogu da biram, znači da radim sa ljudima sa kojima slično mislim, i koji mi prijaju i s kojima mogu da nađem zajednički jezik. A bilo je i – naročito dok sam bila mlada glumica – bilo je dosta reditelja sa kojima se prosto nisam razumela.

Ima li žanrova za koje smatrate da Vam više leže?

- Poslednjih godina, kako vreme odmiče, i kako čovek stiče više iskustva, životna, onda sam sve više sklona da gledam sa humorom na život, te tako mi je bliža komedija, i naravno da više volim da igram komediju.

Među glumcima ima oprečnih mišljenja. Jedni jedva čekaju penziju, drugi kažu da je neće upšte imati. Šta je u vašem slučaju istina?

-To, penzija za glumca, meni to ne postoji. Glumac treba da igra dokle god može da pamti tekst, dokle god može da odigra ulogu onako kako treba, tako da ja ne razmišljam uopšte o penziji, i daj bože zdravlja da ćemo se još viđati (smeh).

Da zaokružimo ovaj razgovor ponovo s muzikom. Minja Subota u svojoj knjizi „Kako smo zabavljali Tita” prenosi navodnu izjavu Bilje Krstić koja kaže da je, između ostalih, i grupa „Suncokret” bila Titov zabavljač, dok Bora to negira. Možda je ovo prilika da razrešite tu dilemu. Da li su Suncokreti ikada pevali pred Titom?

- Pred Titom – ne, nikada, sigurno nikada, ali smo pevali na festivalima. Bilo je neko veče posvećeno Titu u Subotici na Omladinskom festivalu, znači, celo veče je bilo - osim tog takmičarskog dela – veče pesama posvećenih Titu, sa simfonijskim orkestrom itd. tako da smo mi tu imali neku pesmu. Onda smo imali jednu pesmu - bio je neki festival revolucionarne pesme u Zagrebu, gde je Kornelije Kovač komponovao nešto vrlo interesantno. Pevalo je i Dugme, i mnogi bendovi su bili. Znate, to je u to vreme bilo toliko normalno. Onda smo imali pesme za radnu akciju, išli smo na radne akcije i pevali tamo. Imali smo Lepu Rosu iz naše brigade, isto jedna simpatična pesma, naravno sa Borinim tekstom, tako da to je bilo to. Inače uživo nismo nikad videli maršala.

Nemanja Savić