U MSUV izložba radova prerano preminulog reditelja Aleksandra Davića

U pitanju je projekat koji predstavlja žanrovski raznovrsnu Davićevu filmsku i video produkciju u kontekstu savremene vizuelne umetnosti i društveno-političkih okolnosti koje su, kako navodi kustoskinja Gordana Nikolić, „paradigmatski obeležile angažovani pristup autora i izbor osetljivih tema”.

Aleksandar Davić (1961-2020) bio je filmski reditelj, intermedijski umetnik, scenarista, producent, edukator i glumac, profesor filmske i pozorišne režije na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu i profesor digitalnog videa na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Tokom četiri decenije rada, svoju umetničku praksu je realizovao samostalno i koautorski u oblastima dokumentarnog, eksperimentalnog i igranog filma, muzičkog video spota, video umetnosti, video skulpture i pozorišta.

Njegovi filmovi i video radovi su prikazani i nagrađivani na brojnim domaćim i međunarodnim filmskim i medijskim festivalima, i izlagani su u muzejima (MSUV, MSUB, Muzej istorije Jugoslavije). Poslednje njegovo ostvarenje, dokumentarni serijal od 6 epizoda „Naša istorijska avangarda” u produkciji Rorema?ine (2020), bavi se istorijom avangardnih umetničkih pokreta u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji, odnosno dadaizmom, nadrealizamom i zenitizmom. U kolekciji MSUV se nalaze i kopije Davićevih autorskih video radova Poslednja dadaistička predstava (1992) i Očevidac (1996), kao i onih nastalih u saradnji sa asocijacijom „Apsolutno”  Absolutely Dead (1995) i Good Evening (1996).

Upravo je antologijsko ostvarenje Poslednja dadaistička predstava”, koje predstavlja vanvremenski omaž i reaktuelizaciju ideja internacionalnog pokreta Dada, od posebnog značaja u kontekstu dominantnih desnih političkih tendencija poslednje decenije XX veka. Ovaj video  je izlagan i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u okviru selekcija najznačajnijih umetničkih dela iz devedesetih godina prošlog veka. Međutim, retrospektivna Davićeva izložba ne akcentuje samo najznačajnije umetničke nego i one njegove pedagoške aktivnosti, koje se oslanjaju na avangardne tradicije, uvode eksperimentalne postupke i tehnološke inovacije u promišljanju i produkciji pokretne slike i zvuka.

Davić je svoju pedagošku praksu formalno započeo na Akademiji umetnosti Novi Sad 1992. godine kao asistent na odseku za dramu, da bi od 2013. godine nastavio rad u zvanju redovnog profesora. Filmski stvaraoci koji su bili Davićevi aktivni saradnici čine danas nastavni kadar na dramskom odseku AUNS: Siniša Bokan, Jovan Milinov-Toba, Sabolč Tolnai, Miloš Pušić... Pored formalne (samo)edukacije, njegova interesovanja o umetnosti, tehnologiji i različitim društvenim fenomenima pre svega su bila usmerena ka neformalnoj distribuciji i razmeni znanja koje je integrisao i u rad sa studentima. Pomagao je i učestvovao u produkciji njihovih filmova, pa je tako sa svojim tadašnjim studentima Sabolčem Tolnaijem i Nenadom Miloševićem realizovao i antologijski dokumentarni film o studentskom protestu Ove noge nisu male (1997).

Od kraja osamdesetih godina 20. veka Aleksandar Davić je sarađivao s protagonistima muzičke rok i (neo)pank scene iz Novog Sada i Beograda. Tako je radio na koncipiranju i realizaciji muzičkog spota umetnika Zorana Bulatovića-Baleta, a kasnije i spotova bendova Boje, Obojeni program, EKV i Oktobar 1864. Ovi spotovi predstavljaju amplitudu različitih eksperimenata integrisanja vizuelne estetike sa muzikom.

S druge strane, iskustva rada u dugometražnoj igranoj formi stekao je kao asistent režije na snimanju filma „Gorila se kupa u podne” Dušana Makavejeva iz 1993. Deceniju kasnije, njegovo dugometražno igrano ostvarenje „Žurka”, čija je radnja smeštena u prve dane rata 1991, prikazano je na nekoliko filmskih festivala u Evropi i nagrađeno je za najbolji scenario na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji. Nakon toga, Davić je realizovao još tri kratkometražna igrana filma u svojoj produkciji: „NS Rulet” (2012), „Igralište” (2014) i „Zlatni dečak” (2015).

Ipak, video umetnost i video instalacije su oblasti koje su omogućile Aleksandru Daviću da se afirmiše van tradicionalnog filmskog formata kao značajan autor na sceni savremene umetnosti. Kako navodi Gordana Nikolić, u rediteljskoj koncepciji i montaži ovih video radova dominiraju neobične i ritmične audio-vizuelne jukstapozicije inspirisane estetikom filmova Džige Vertova, odnosno (post)avangardnog i eksperimentalnog filma/videa. Tako video rad Dobro veče (1996), pored oštre kritike društvene uloge medija, predstavlja i jedan od pionirskih primera upotrebe nelinearne/kompjuterske montaže u praksama video umetnosti kod nas. Većinu video radova je realizovao u saradnji s asocijacijom „Apsolutno” i grupom FIA, dok mu je autorski rad u žanru video skulpture „Očevidac” (1996) doneo, između ostalog, Zlatnu nagrada Beograda za najbolji eksperimentalni video na Jugoslovenskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma/videa.

Retrospektivna izložba „Aleksandar Davić: Poslednja dadaistička predstava” traje do  13. novembra.

        M. Stajić