Anđelka Prpić, glumica: Nadam se da su anđeli među nama

U romantičnoj komediji, koja, između ostalog, prikazuje i posledice instant slave, kao i priču o skrajnutoj umetnosti, vraćanju vere u ljubav i transformaciji jedne ličnosti, glavnu junakinju, popularnu televizijsku voditeljku Unu, tumači glumica Anđelka Prpić. Glumica u razgovoru za Dnevnikov TV magazin govori o izazovima svog lika, ali i vrednostima ovog filma, koje nas opominju na probleme današnjice.

Film već svojim naslovom donosi ogromnu količinu vedrine i naivnosti, a u isto vreme deluje kao mikro svet koji ste kreirali, a u kojem ipak ima vere u bolje sutra. Čega su sve taj svet i ovaj film zapis?

– Jeste, to ste lepo primetili! Mi smo se potrudili da govorimo o problemima današnjice i ovdašnjice, a, na kraju krajeva, to su možda i globalni problemi i zapisi trenutka u kom živimo i tog pogrešnog sistema vrednosti koji vlada i na televizijama i u skupštinama i gde god se okrenemo. Više ne znamo šta je loše, a šta je dobro. Znate ono kada kažu da više ne znate kako da vaspitavate dete - da li da bude snalažljiv ili da bude pošteno i dobro. Ovo je priča o tom trenutku. Andrej Šepetkovski, kao scenarista, reditelj Filip Čolović i mi kao svi ostali izvođači radova (smeh) uspeli smo da kreiramo nešto što je ipak malo iznad površine zemlje. Pa tako publika zna s kojim problemima se susreću naši likovi i već ih je, sigurna sam i sama doživela ili doživljava, ali im dajemo dovoljno bajkovitog da mogu da poveruju u tu najlepšu moguću sutrašnjicu da probude u sebi entuzijazam, da budu oportunisti, da shvate da svet jeste lep, da ljudi jesu dobri, a da samo treba malo da se skrene sa tog utabanog puta i da se potrudimo svi.

I u najavi stoji da ovaj film vraća veru u ljubav. Jesmo li u toj trci za uspehom, novcem i preživljavanjem zaista izgubili veru u ljubav?

– Nisam pristalica tih generalizacija na nivou: današnji crtaći su užasni i agresivni, loši po decu! Znate, ima igrica koje veličaju i lepe stvari. Ne svode se sve samo na pucačine. Isto je i sa crtanim i igranim filmovima, a tako je i generalno u svakodnevici. Dakle, nisam sama konzument toga da je sve strašno, da su svi zli, da je sve ružno, zagađeno. Hvala Bogu, uspela sam da se pronađem u ovom svom životiću sa ljudima sa kojima delim slične ili iste stavove, da znam da imam oko sebe samo dobronamerne ljude u tom svom najužem krugu i zato, valjda, imam tu privilegiju da i neznancu i nepoznatoj situaciji pristupam bez bilo kakve zadrške i bez straha i bojazni da će možda nešto loše da se desi. Nikada ne krenem sa tim da će možda nešto loše da se desi, nego s tom mišlju da će možda biti nešto baš dobro i da pustimo kako će put dalje da nas vodi.

Da li je jedna savremena devojka bila inspiracija za izgradnju Uninog lika, koji tumačite u filmu?

– Svakako da jeste inspiracija tu među nama, na svakom koraku, u svakom restoranu i klubu. Gde god da prošetamo mi vidimo te devojke koje malo gube identitet, rekla bih, u poslednje vreme. Neću da kažem da sam ja izuzeta iz toga. Znam svoje faze kad sam se i ja tražila, pa kad nisam znala ko sam i šta sam. Tada sam i sama rekla: „Dajte mi ovo sa ove lutke”, kako svi tako ću i ja. Ne mislim samo vizuelno, nego i na to šta nam je cilj - ostaviti utisak, trag... A onda, vremenom, ako ipak znaš koje su ti prave vodilje i ka čemu težiš u životu, tu se ipak naprave nijanse i budemo ipak različiti, a opet lepi. Uvek se trudim da imam nekoga iz svog, uslovno rečeno, bliskog okruženja. Nekoga koga sam nekad makar videla i upoznala, da mi zaliči na karakter, ali u ovom filmu, moram da priznam, mi je zapravo neko zrno tog lika bila izmišljena ličnost iz filma „Pravna plavuša”. Ona mi je bila neka vodilja, jer Una je protagonista, glavni lik, koju je publika trebalo i da osuđuje i kritikuje, ali u isto vreme i da je voli i razume od početka, da bi na kraju navijali da ona izađe kao pobednik iz te priče, odnosno da joj se vrati dobro. To mi je bio i najveći izazov - da napravim lik koji je u isto vreme iritantan i simpatičan.

Kako ste vi doživeli lik anđela iz filma čija su krila olindrana, a koji ipak uspeva u svojoj misiji u spajanju ljudskih sudbina?

– Nadam se da, s obzirom na to da ga na kraju filma vidimo kao vaspitača  koji učestvuje u razgovoru sa decom i priča sa njima o pravim vrednostima, takvi anđeli postoje među nama. Mislim da žive tu među nama, ja ih znam. Evo, recimo, mogu da pomenem mog - ja sam imala sreću da je ćerka moje učiteljice, koja je i sama učiteljica, a desetak godina je starija od mene, dok je bila na praksi, bila kod nas u mojoj osnovnoj školi u Požarevcu, kada smo bili klinci. Nekako smo se nas dve spojile kroz recitatorsku i dramsku sekciju, predstave i priredbe koje smo radili. Ona je bila moj anđeo čuvar, koji mi ne daje ključ u ruke kao rešenje, nego me lagano navodi na pravi put kroz priče, razgovore i savete. Eto, recimo, tog jednog anđela sam upoznala. U pitanju je Jelena Ilić Lela.

A ko je danas vaš anđeo čuvar?

– Danas? Pa, rekla bih da mi je to sin. Po nekoj hijerarhiji bi trebalo da sam ja njegov anđeo čuvar, međutim, on mi je zapravo onaj reper za dobro - da se preispitujem jesam li dovoljno uradila ovoga ili onoga itd. Čak i kad su u pitanju stvari koje se ne tiču direktno njega, već npr. mog posla, odgovornost je kad znate da se neko ugleda na vas i da treba da bude ponosan na vas, a tek stasava.

Uporedo ste radili i seriju „Šetnja sa lavom”, za koju scenaristi kažu da ima istu sličnu priču kao i film, ali da je snimljena drugim žanrom. Koliko je to bilo teško i zanimljivo iskustvo, jer nije u pitanju uobičajena praksa, kada je naša kinematografija u pitanju?

– Nije bilo teško jer je od početka to bilo jasno definisano različitim scenarijima. To jesu isti likovi koji će se pojaviti, osim anđela, njega uopšte nema u seriji. Zapravo, Nikola Pejaković igra sebe u jednoj od epizoda u kojoj ga ja kao voditeljka intervjuišem. Jako sam zadovoljna jer smo uspeli da ispričamo dve potpuno različite priče sa istim likovima i sličnim zapletom i radujem se što publika neće gledati dajdžesti izdanje serije kroz film. Naprotiv, gledaće potpuno drugu priču sa drugim krajem i drugačijim razvojem likova i dešavanja.

Od 11. oktobra nam se vraćaju i nove epizode serije „Radio Mileva” na RTS 1, šta ćemo gledati u nastavku?

– Snimili smo mnogo epizoda, čak 50 i dugo smo radili. Gledaoce očekuje mnogo novih likova, sjajnih glumaca. Na moju veliku sreću, a znam i na radost publike, vraća nam se i Nenad Jezdić u ulozi čuvenog frizera i to nam je svima bilo mnogo drago, uživali smo. To je stvarno jedan familijarni posao. Takva je atmosfera u tom našem studiju, a naravno to diktira sjajna Olga Odanović, kojoj nikad ništa nije teško i za sve uvek ima snage i volje, elana, humora, utehe i ona je jedan okupljač svih nas, pa onda i svi mi ostali moramo kao i ona. Mislim da ćete uživati u toj jednoj pravoj porodičnoj seriji, koja je za sve uzraste, celu porodicu, a mi uskoro nastavljamo i snimanje novih epizoda. Verujem da smo se uželeli tih toplih ljudskih i komšijskih priča, o kojoj govori i naša serija i mislim da je došlo vreme da, ma koliko smo dugo slušali ono: „da komšiji crkne krava”, kažemo da neki čovek pored nas ima neke svoje probleme i brige i da slobodno treba da mu pokucamo na vrata.

Vladimir Bijelić