Završava se 49. Infant predstavom "Kafka mašin" Srpskog narodnog pozorišta

Po­sled­nja od če­ti­ri pred­sta­ve ovo­go­di­šnjeg 49. fe­sti­va­la, „Kaf­ka ma­šin“, u re­ži­ji Velj­ka Mi­ću­no­vi­ća, bi­će iz­ve­de­na u 20 ča­so­va na sce­ni “Pe­ra Do­bri­no­vić” SNP – a.

Kaf­ka je, po re­či­ma re­di­te­lja Mi­ću­no­vi­ća, ve­što uoča­vao pro­ble­me sa ko­ji­ma se su­o­ča­va obi­čan čo­vek u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i stvo­rio je je­dan nad­re­al­ni svet ko­ji šti­ma po nad­re­al­nim pra­vi­li­ma.

- Tu se do da­nas ni­šta ni­je pro­me­ni­lo. Taj pa­ra­doks stva­ra ogrom­nu ten­zi­ju u svim nje­go­vim de­li­ma, čak i u onim ne­do­vr­še­nim gde se nje­go­vi ju­na­ci na­la­ze u stal­nom unu­tra­šnjem kon­flik­tu i in­ten­ziv­noj bor­bi pro­tiv ne­ke vi­še si­le ko­ja ih na­di­la­zi, a ko­ja je stal­no pri­sut­na. Ži­vi­mo u do­ba la­kog pri­sta­ja­nja. Kri­je­mo se iza la­žnih iden­ti­te­ta. Pre­tvo­ri­li smo se u pro­fi­le na dru­štve­nim mre­ža­ma – uka­zu­je Velj­ko Mi­ću­no­vić. - Ilu­zi­je su po­tro­še­ne. Ide­o­lo­gi­je su zlo­u­po­tre­blje­ne. Kre­će­mo se u sve­tu ko­ji je crn, jed­no­sta­van, su­rov i ap­surd­no du­ho­vit. Tu ne­ma kom­pli­ko­va­nih kon­fli­ka­ta. Ne­ma muč­no mo­ral­no -po­uč­nih di­le­ma. Ne­ma ve­li­kih fi­lo­zof­skih od­lu­ka. Kri­ti­ka si­ste­ma (ko­ji je ujed­no i naj­ve­ći an­ta­go­ni­sta u svim Kaf­ki­nim de­li­ma) po­sta­je ja­sna on­da ka­da se ot­kri­je da baš ta ma­ši­na, ona ko­ja nas me­lje, ipak ne mo­že da funk­ci­o­ni­še bez nas.

U pred­sta­vi igra­ju glum­ci: Aljo­ša Đi­dić, Ra­do­je Ču­pić, Dra­gi­nja Vo­ga­njac, Ma­ri­ja Me­de­ni­ca, Mar­ko Sa­vić, Jo­va­na Mi­ško­vić, Du­šan Vu­ka­ši­no­vić i Igor Grek­sa.

Na­kon iz­vo­đe­nja ove pred­sta­ve, ži­ri će sa­op­šti­ti svo­je od­lu­ke. O naj­bo­lji­ma na 49. In­fan­tu od­lu­ču­je ži­ri u ko­jem su: glu­mac Ozren Gra­ba­rić, re­di­telj­ka So­nja Pe­tro­vić i dra­ma­tur­ški­nja Ni­ko­li­na Đu­ka­no­vić.

U pra­te­ćem pro­gra­mu, za da­nas u 12 ča­so­va u SNP-u na­ja­vlje­no je jav­no či­ta­nje naj­no­vi­je dra­me "Po­sled­nji bal­kan­ski vam­pir" De­ja­na Du­kov­skog, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­hjih dram­skih pi­sa­ca biv­še Ju­go­sla­vi­je, auto­ra po­zna­tih dra­ma “Bu­re ba­ru­ta” i “Ma­mu mu je­bem ko je pr­vi po­čeo”, kao i „Du­ha ko­ji ho­da”, ko­ja se još uvek iz­vo­di u SNP-u.

“Po­sled­nji bal­kan­ski vam­pir” je sta­ri tekst Du­kov­skog ko­ji je, ka­ko sam ka­že, po­no­vo na­pi­sao. Tekst go­vo­ri o mi­to­vi­ma i pre­da­nji­ma, su­je­ver­ju o vam­pi­ri­ma, i osta­lim neo­bič­nim sta­nov­ni­ci­ma Bal­ka­na.

- Tekst je fan­ta­zma­go­rič­na far­sa u baj­ko­vi­tom okru­že­nju utva­ra i de­mo­na. Na ne­ki na­čin pred­sta­vlja ko­mič­nu ri­tu­al­nu pro­ce­si­ju vam­pir­skog eg­zor­ci­zma. Ali to je ve­ro­vat­no sa­mo po­gre­šna de­fi­ni­ci­ja. Na­me­ra mi je bi­la jed­no­stav­na, da na­pi­šem ko­mi­čan i za­ba­van tekst u ovom bal­kan­skom mi­ljeu - ka­že Du­kov­ski. - Ne znam ka­kvo je ogle­da­lo stra­ha u ko­jem da­nas ne vi­di­mo naš sop­stve­ni vam­pi­ri­zam. Moj tekst ne da­je di­jag­no­zu ovog da­na­šnjeg vam­pi­ri­zma, ni­ti tra­ži ne­ke pa­ra­lel­ne me­ta­fo­re sa da­na­šnjim vam­pi­ri­ma, de­mo­ni­ma i zlim vre­me­nom u ko­jem ži­vi­mo, ali na­dam se da do­pi­re do ner­va na­ših pod­sve­snih pa­gan­skih stra­ho­va i ni­skih stra­sti.

N. Pej­čić