Завршава се 49. Инфант представом "Кафка машин" Српског народног позоришта

По­след­ња од че­ти­ри пред­ста­ве ово­го­ди­шњег 49. фе­сти­ва­ла, „Каф­ка ма­шин“, у ре­жи­ји Вељ­ка Ми­ћу­но­ви­ћа, би­ће из­ве­де­на у 20 ча­со­ва на сце­ни “Пе­ра До­бри­но­вић” СНП – а.

Каф­ка је, по ре­чи­ма ре­ди­те­ља Ми­ћу­но­ви­ћа, ве­што уоча­вао про­бле­ме са ко­ји­ма се су­о­ча­ва оби­чан чо­век у сва­ко­днев­ном жи­во­ту и ство­рио је је­дан над­ре­ал­ни свет ко­ји шти­ма по над­ре­ал­ним пра­ви­ли­ма.

- Ту се до да­нас ни­шта ни­је про­ме­ни­ло. Тај па­ра­докс ства­ра огром­ну тен­зи­ју у свим ње­го­вим де­ли­ма, чак и у оним не­до­вр­ше­ним где се ње­го­ви ју­на­ци на­ла­зе у стал­ном уну­тра­шњем кон­флик­ту и ин­тен­зив­ној бор­би про­тив не­ке ви­ше си­ле ко­ја их на­ди­ла­зи, а ко­ја је стал­но при­сут­на. Жи­ви­мо у до­ба ла­ког при­ста­ја­ња. Кри­је­мо се иза ла­жних иден­ти­те­та. Пре­тво­ри­ли смо се у про­фи­ле на дру­штве­ним мре­жа­ма – ука­зу­је Вељ­ко Ми­ћу­но­вић. - Илу­зи­је су по­тро­ше­не. Иде­о­ло­ги­је су зло­у­по­тре­бље­не. Кре­ће­мо се у све­ту ко­ји је црн, јед­но­ста­ван, су­ров и ап­сурд­но ду­хо­вит. Ту не­ма ком­пли­ко­ва­них кон­фли­ка­та. Не­ма муч­но мо­рал­но -по­уч­них ди­ле­ма. Не­ма ве­ли­ких фи­ло­зоф­ских од­лу­ка. Кри­ти­ка си­сте­ма (ко­ји је ујед­но и нај­ве­ћи ан­та­го­ни­ста у свим Каф­ки­ним де­ли­ма) по­ста­је ја­сна он­да ка­да се от­кри­је да баш та ма­ши­на, она ко­ја нас ме­ље, ипак не мо­же да функ­ци­о­ни­ше без нас.

У пред­ста­ви игра­ју глум­ци: Аљо­ша Ђи­дић, Ра­до­је Чу­пић, Дра­ги­ња Во­га­њац, Ма­ри­ја Ме­де­ни­ца, Мар­ко Са­вић, Јо­ва­на Ми­шко­вић, Ду­шан Ву­ка­ши­но­вић и Игор Грек­са.

На­кон из­во­ђе­ња ове пред­ста­ве, жи­ри ће са­оп­шти­ти сво­је од­лу­ке. О нај­бо­љи­ма на 49. Ин­фан­ту од­лу­чу­је жи­ри у ко­јем су: глу­мац Озрен Гра­ба­рић, ре­ди­тељ­ка Со­ња Пе­тро­вић и дра­ма­тур­шки­ња Ни­ко­ли­на Ђу­ка­но­вић.

У пра­те­ћем про­гра­му, за да­нас у 12 ча­со­ва у СНП-у на­ја­вље­но је јав­но чи­та­ње нај­но­ви­је дра­ме "По­след­њи бал­кан­ски вам­пир" Де­ја­на Ду­ков­ског, јед­ног од нај­зна­чај­ни­хјих драм­ских пи­са­ца бив­ше Ју­го­сла­ви­је, ауто­ра по­зна­тих дра­ма “Бу­ре ба­ру­та” и “Ма­му му је­бем ко је пр­ви по­чео”, као и „Ду­ха ко­ји хо­да”, ко­ја се још увек из­во­ди у СНП-у.

“По­след­њи бал­кан­ски вам­пир” је ста­ри текст Ду­ков­ског ко­ји је, ка­ко сам ка­же, по­но­во на­пи­сао. Текст го­во­ри о ми­то­ви­ма и пре­да­њи­ма, су­је­вер­ју о вам­пи­ри­ма, и оста­лим нео­бич­ним ста­нов­ни­ци­ма Бал­ка­на.

- Текст је фан­та­зма­го­рич­на фар­са у бај­ко­ви­том окру­же­њу утва­ра и де­мо­на. На не­ки на­чин пред­ста­вља ко­мич­ну ри­ту­ал­ну про­це­си­ју вам­пир­ског ег­зор­ци­зма. Али то је ве­ро­ват­но са­мо по­гре­шна де­фи­ни­ци­ја. На­ме­ра ми је би­ла јед­но­став­на, да на­пи­шем ко­ми­чан и за­ба­ван текст у овом бал­кан­ском ми­љеу - ка­же Ду­ков­ски. - Не знам ка­кво је огле­да­ло стра­ха у ко­јем да­нас не ви­ди­мо наш соп­стве­ни вам­пи­ри­зам. Мој текст не да­је ди­јаг­но­зу овог да­на­шњег вам­пи­ри­зма, ни­ти тра­жи не­ке па­ра­лел­не ме­та­фо­ре са да­на­шњим вам­пи­ри­ма, де­мо­ни­ма и злим вре­ме­ном у ко­јем жи­ви­мо, али на­дам се да до­пи­ре до нер­ва на­ших под­све­сних па­ган­ских стра­хо­ва и ни­ских стра­сти.

Н. Пеј­чић