UGROŽEN OZONSKI OMOTAČ IZNAD SOMBORA Ispečene potkolenice i oči pune dima   

Ne zato što im je i na 40 stvarno hladno, nego što već sa prvim danima leta počne takmičarska sezona svakog pristojnijeg domaćina u disciplini zvanoj "kotlić" (glagolski oblik "kotlićarenje"), što se nastavi i tokom još uvek lepog septembra, a ne posustaje ni tokom jeseni i zime.

Zadimi se to sa svih strana, pođednako varoši, sela, pustara i obala kanala, a u licu crveni domaćini, ogoljenih i od otvorene vatre prepečenih potkolenica (poznatijih u narodu kao cevanice) u dalekog hibridnog naslednika rimskih vojničkih kotlova ubacuju sve što leti, pliva i po zemlji trči, dodajući vodu, lukac i alevu papriku. Svaki Somborac koji drži do sebe ima svoj tajni kunst za "ribiji", ovčiji, petlovski, juneći (sa svinjskim papcima, tek da ugusti), srneći, jelenji, zečiji, od divlje svinje, cuboka, belih bubrega, iznutrica, a da se i pravi pasulj samo u kotliću sme kuvati zna i poslednji slepac. A razlike "drastične"

.

Da li se kuva na bukovom, hrastovom, vrbinom drvetu ili šapurikama, lukac secka ili pasira, kiseliš (da se meso ne raspada) može poticati od sirćeta, belog, crnog vina (sa alternacijama "bolji je italijanski od banatskog rizlinga", sa junetinom je pasung graševina...), aleva može biti lemeška, kupusinska, bezdanska ili za one sa manjkom lokalpatriotizma novokneževačka ili bože-prosti futoška, da li meso treba da odstoji u (i kakvom?) pacu u frižideru ili "na vazduhu"... Ne mož' čovek verovati kakva nauka se od "mućkanja" četiri elementa može napraviti. Da se u CERN-u postide.

Dok je bilo patrijarhalnog domazluka, cela ova procesija se obično odvijala isključivo u užem, porodičnom krugu, plus eventualno kumovi i šurnjaje, a od kad nas je pod svoje uzela televizija i ostala sredstva priopćavanja nastala i navada da se sve dešava pred očima javnosti, da se pravi pompezno javno kotlićarenje, dal' na livadi, dal' najvećem varoškom trgu. Ugledali se Somborci na komšije preko granice, pobratime iz Baje, pa je vrhunac leta "Somborski kotlić", isključivo riblji, kad se oko Trga svetog Trojstva, poznatijeg kao Ćelavi, zadimi ispod uobičajenih oko 200 kotlića. Razmesti se isto toliko sofri preko samog trga, pozovu gosti i iz daljine, pa cele familije kusaju paprikaš dok kraj njih šetaju dokonjaci koji inače ne begenišu takve "seljačke zabave", ali se rado odazivaju da prisednu tek toliko da "koštaju" i ocene kako se domaćin kuvarski iskazao, ali i uživaju u arlauku manje i više poznatih muzičara sa velike bine.

Za Somborcima-građanima ne kasne ni seoski Somborci, pa i oni svako leto naprave neki javni kermes, gde je kotlić u glavnoj roli. Obično se, prema većinskoj veroispovesti sela, za povod izabere jal' slava jal' kirbaj na koji su svi dobrodošli, pa sve i da se prema Meki okreću ili su agnostici. Svakako najraznovrsnije kotlićarenje je u Bačkom Monoštoru oko "Bodrog festa". Postradaju riba, divljač, domaći papkari i živina žešće nego kad je drug Stari dolazio sa ješnim Stanetom Dolancem i ostalim alavim polit-priguznjacima. Kuvaju se riblji paprikaši i na salašima somborskim poput onih u Obziru i Biliću za Ognjenu Mariju, ili malo jači i mrsni na Bukovcu za Svetog Iliju, koji, naravno, uz kotliće po svojim sokacima praznuju i seljani Gakova.

Lemešani, što će reći žitelji Svetozar Miletića, na izmaku leta naprave svoje kuvarancije oličene u junećem paprikašu, tek toliko da se mrsno pripreme i dovedu u formu za septembarsku tradicionalnu "Kulenijadu". Staparci, pak, sa reminiscencijom na svoja nekad nepregledna stada ovaca i more ku'ruza koje ih odvajkada okružuje, ne mogu Velikogospojinske večeri da održe ako se ne ogledaju i u spremanju ovčijeg, kao grom jakog, paprikaša. Do pre koju godinu, dok je čuveni Prda bio živ, takmičarski gledano, sve je bilo izvesno, a od kad ovog mađioničara nema, Staparci ne zatvaraju usta hvaleći svaki sebe ili sebi bliskog, kako je baš on novi i neprikosnoveni šampion u čobanskom ovčijem paprašu na šapurikama krčkanom. Kad im je već ista seoska slava, Velika Gospojina, neće da za Staparcima zaostaju ni žitelji Kljajićeva, pa se takmiče u kuvanju junećeg paprikaša i pridodaju ogledanje majstora krajiške kotlovine. Tek da slučajno ne ogladne, jer daleko je septembar kad se kod prijatelja u Aleksa Šantić ide, na njihovo kotlićarenje.

I tako, celo leto, bez kraja i konca, nešto se krčka u kotlićima po Somboru i ataru, što proizvodi kao nuzefekte povećanu potrošnju "jekoderma" za ispečene kuvarske potkolenice i "veniša" za paprikašom umazane majice i košulje, a o krizi će se kojom drugom prilikom. Možda tek na kasnu jesen, kad sa severa zagudi.

Milić Miljenović