Aleksandar Popovski: Vreme u kojem branimo već stečene slobode

Na ovogodišnjem Infantu ćemo gledati: Strindbergovu “Gospođicu Juliju” čuvenog Burg teatra iz Beča, u režiji Mateje Koležnik, zatim „Talog“ Katarine Morano i Mestnog gledališča iz Ljubljane, u režiji Žige Divjaka, potom Bihnerovog „Vojceka“ Nacionalnog pozorišta Mađarske, u režiji Atile Vidnjanskog, i na kraju “Kafka mašin” Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Veljka Mićunovića.

Nema mnogo predstava na ovogodišnjem „Infantu“, četiri ih je, u izboru poznatog reditelja Aleksandra Popovskog, koji o toj svojoj selekciji govori za naš list.

Čini se da novac nije razlog, već da je u pitanju promena koncepta, u tome što samo četiri predstave čine program ovogodišnjeg festivala. Koliko možda ima uticaja na to što je Novi Sad ove godine Evropska prestonica kulture, budući da se „Infant“ održava u okviru „Kaleidoskopa kulture“?

– Deo ovih pitanja je, u stvari, za Tijanu Delić (direktorka „Infanta“), ona ima veći uvid u sve, i u sam koncept i u strukturu festivala. Što se tiče broja predstava i samog koncepta, ja sam probao nešto i prve godine, koja je bila, hajde da kažem, kao i sve što je bilo ovih prethodnih godina, jako problematična, zbog korone, zbog putovanja. Predstave koje sam hteo da dovedem, a koje su iz sredina daljih od petsto, šesto kilometara od Novog Sada, sa njima je već tu počinjao problem. Tada sam se oslonio više na nešto što su kontakti, odnosi koje sam već imao uspostavljene sa određenim teatrima, za koje sam znao da su spremni da dođu, unatoč tome da to nije tako jednostavno, u vreme kada se to događalo. Ali, već tada sam sa Tijanom Delić govorio o tome da bih hteo da probam da, pogotovo u Novom Sadu, gde mislim da imamo fantastičnu publiku za jedan tip narativnog teatra, hajde tako da ga nazovem, dovedem takve predstave. Narativnog u smislu da je priča, i sama njena struktura, glavna.

Ja znam da je „Infant“ eksperiment, da je to glavna stvar, ali čini mi se da je danas totalni eksperiment postao „mejnstrim“. Mi više strukturirane stvari, za koje publika isto tako ima potrebu da vidi, sve manje i manje vidimo na samim festivalima. I, ođedanput mi se učinilo da, ako je „Infant“ nekad bio napravljen za nešto novo, drugačije, danas on isto tako mora da bude drugačiji u odnosu na to što se dešava u njegovom okruženju. Zbog toga sam krenuo s tim da ponudim publici predstave koje su, uslovno rečeno, inventivne, ali u okviru priče, u okviru klasičnog, u okviru nečega što su veštine. Mislim da tu vidim ponovo nešto po čemu „Infant“ može da bude ispred drugih. To je promena terena.

Upravo je utisak, kada se govori o te četiri predstave, da postoje očekivanja da ćemo pre svega gledati dobro pozorište.

– To mi je bilo glavno, i onda sam rekao: hajde da vidim, recimo, te referentne stvari oko nas. Srećom, imao sam već jednu komunikaciju sa Burg teatrom, koju sam napravio i pre toga. Mi možemo da se pravimo, ali Burg teatar je referentno pozorište ne samo za Austriju, nego i za Nemačku, i to je nekako prvo veliko evropsko pozorište, na koje nailazimo kad krenemo na sever. Onda je tu budimpeštansko pozorište, koje sam upoznao pre dve godine radeći tamo svoju prvu predstavu „Majstor i Margarita“, i video sam jedan fantasičan ansambl. Ponovo sam video to što mi se jako dopada u teatru – veštine na sceni, glumačke tehnike. I opet više, i bliže partiturama. Kad su komadi već u igri, oni su prepoznatljivi, ne neprepoznatljivi, kako nam se često dešava da gledamo. Tu je zatim i mladi reditelj iz Slovenije Žiga Divjak.

Činilo mi se da je dobro da svake godine zadržim to da imamo jednu predstavu iz Novog Sada. Mislim da Srpsko narodno pozorište treba da ima svoju promociju, pa ne samo ono, tu mislim i na Pozorište mladih, i na Novosadsko pozorište / Ujvideki sinhaz. Sledeće godine ću probati i njih da uključim u sve to. I, tu smo negde stali, jer mislim da treba da vidimo kakve će sad biti reakcije, a mislim da će biti jako dobre, i da će biti publike i za to, i da onda počnemo polako sve da širimo do nekih sedam predstava, što znači da stignemo do cele nedelje programa. Tu sad dosta zavisi od finansijskog dela.

Jesu samo četiri predstave, a da li se može naći tematski okvir, odrednica, ono što ih povezuje, ili izdvaja od drugih?

– Kao što ste i sami rekli, povezuje ih to dobro pozorište. Evo, sad sam umetnički direktor i u Mariboru, i nikad nisam radio program samo kroz jednu stvar, jedan rukopis. Te teme koje su se počele pojavljivati i zadavati kao jako bitne, recimo ove godine je jedna tema, pa je sledeće neka druga, sve to je počelo već krajem devedeseih. Uglavnom su kao neke naznake toga dolazile iz evropskih fondova, asocijacija, što je dobro, ali meni je to uvek nekako smetalo. Jer, onda su ljudi počeli da guraju sve, samo da bi se progurali kroz zadatu temu, a ja mislim da je lepota pozorišta u toj širini, u bogatstvu emocija, i ja sam spreman da pozorište gledam ne-tematski.

Opet, imamo Kafku, Bihnerovog „Vojceka“, i možda su to večne i večite teme, a kada govorimo o njima, govorimo o svetu i njegovom ustrojstvu?

– Da, tu je Strindberg, Bihner, Kafka, što znači proverene vrednosti, proveren materijal, proverena literatura, nešto što ponovo vraća na to pričanje, na narativ. To su sve autori koji imaju narativ.

Pominjali ste u javnosti da je ono o čemu govore ove predstave između mita i slobode. Da li je to možda moto ovogodišnjeg „Infanta“?

– Mislim da jeste, na neki način, ali opet govorim da je to otvorena struktura. Ne bih hteo sve da zatvorim kao jednu temu. Osećam da je ovo vreme u kojem mi branimo već stečene slobode. Nekada samo mislili da smo neke stvari zauvek osvojili, a sad se ispostavilo da nisu. Pa, ne samo mi, ceo svet se vrti u nekom čudnom krugu, nekih, recimo, diskusija, koje su se činile da su završene. Zamislite da je neko rekao da ćemo govoriti o tome da će ponovo biti zabrana abortusa, što se nekad činilo smešnim. Mi smo podrazumevali stvari, a u stvari moramo da naučimo da se ništa ne podrazumeva, čak ni osvojena sloboda.

Da li je bilo komplikovano i teško dovesti ta značajna pozorišta?

– Najteže je bilo, moram priznati, dovesti Burg teatar. Osim što su jako zahtevni, njih je teško pomaknuti. Beč je prepun, njihova potreba da sad negde gostuju, nije baš velika. Njihova suština je da svet dolazi u Beč, što bi Beč išao po svetu? Znači, obrnuta je logika i trebalo mi je dosta vremena i snage, pogotovo Tijani Delić za neke stvari, da bi ih ubedili da je jako važno da dođu u Novi Sad.

Da li je i rediteljka malo agitovala za to?

– Nadam se, nemam direktnih informacija, ali se nadam, zato što ona ima iskustva iz naših bivših prostora, i zna šta znači Novi Sad. Ali, ja sam upotrebio svu svoju moć i poznanstvo sa direktorom Burg teatra, koji je i obećao da će doći na predstavu, tako da ćemo imati i tu ekskluzivnnost da ga imamo na festivalu. Čini mi se, jednostavno kao obaveza posle svega ovoga, jeste da za sledeći „Infant“ nastavimo tim nekim tragovima, i plus, čini mi se da bih mogao ovaj deo da razvijam do kraja, tu literaturu, i čitanje novih drama. To bih probao, da imam više komada za sledeću godinu. Ovo je sad kao probna godina, ali ako se to „uhvati“, onda bih probao da imam više.

Ide se i severnije u Evropu, ka Nemačkoj?

– To ne znači da nećemo ići južnije. Evo, sad sam bio u Istanbulu, tamo sam dogovarao isto neke stvari, i možda sledeće godine dovedem gradsko istanbulsko pozorište. Mislim da je jako zanimljivo, u stvari, ceo moj život je upoznavanje novih sredina i novih pozorišta, tako da ja verujem da to može da postane jedna velika fešta u Novom Sadu.

Ako ipak izuzmemo novosadsku predstavu, kao domaću i već poznatu, od ove tri gostujuće, zapravo, nijednu ne treba propustiti.

– Hoću da dam podršku Novom Sadu kroz to da ih uključujem unutra, zato što mislim da je to važno, jer, jednostavno, tako se pravi zdrava konkurencija, kada postaviš svoj materijal u kombinaciji sa nekim drugim. Možda će to izgledati kao neka diskrapancija na početku, ali samo kroz tu komunikaciju ćemo se razvijati i mi, i samo pozorište. 

N. Pejčić