Александар Поповски: Време у којем бранимо већ стечене слободе

На овогодишњем Инфанту ћемо гледати: Стриндбергову “Госпођицу Јулију” чувеног Бург театра из Беча, у режији Матеје Колежник, затим „Талог“ Катарине Морано и Местног гледалишча из Љубљане, у режији Жиге Дивјака, потом Бихнеровог „Војцека“ Националног позоришта Мађарске, у режији Атиле Видњанског, и на крају “Кафка машин” Српског народног позоришта, у режији Вељка Мићуновића.

Нема много представа на овогодишњем „Инфанту“, четири их је, у избору познатог редитеља Александра Поповског, који о тој својој селекцији говори за наш лист.

Чини се да новац није разлог, већ да је у питању промена концепта, у томе што само четири представе чине програм овогодишњег фестивала. Колико можда има утицаја на то што је Нови Сад ове године Европска престоница културе, будући да се „Инфант“ одржава у оквиру „Калеидоскопа културе“?

– Део ових питања је, у ствари, за Тијану Делић (директорка „Инфанта“), она има већи увид у све, и у сам концепт и у структуру фестивала. Што се тиче броја представа и самог концепта, ја сам пробао нешто и прве године, која је била, хајде да кажем, као и све што је било ових prеthodnih година, јако проблематична, због короне, због путовања. Представе које сам хтео да доведем, а које су из средина даљих од петсто, шесто километара од Новог Сада, са њима је већ ту почињао проблем. Тада сам се ослонио више на нешто што су контакти, односи које сам већ имао успостављене са одређеним театрима, за које сам знао да су спремни да дођу, унаточ томе да то није тако једноставно, у време када се то догађало. Али, већ тада сам са Тијаном Делић говорио о томе да бих хтео да пробам да, поготово у Новом Саду, где мислим да имамо фантастичну публику за један тип наративног театра, хајде тако да га назовем, доведем такве представе. Наративног у смислу да је прича, и сама њена структура, главна.

Ја знам да је „Инфант“ експеримент, да је то главна ствар, али чини ми се да је данас тотални експеримент постао „мејнстрим“. Ми више структуриране ствари, за које публика исто тако има потребу да види, све мање и мање видимо на самим фестивалима. И, ођеданпут ми се учинило да, ако је „Инфант“ некад био направљен за нешто ново, другачије, данас он исто тако мора да буде другачији у односу на то што се дешава у његовом окружењу. Због тога сам кренуо с тим да понудим публици представе које су, условно речено, инвентивне, али у оквиру приче, у оквиру класичног, у оквиру нечега што су вештине. Мислим да ту видим поново нешто по чему „Инфант“ може да буде испред других. То је промена терена.

Управо је утисак, када се говори о те четири представе, да постоје очекивања да ћемо пре свега гледати добро позориште.

– То ми је било главно, и онда сам рекао: хајде да видим, рецимо, те референтне ствари око нас. Срећом, имао сам већ једну комуникацију са Бург театром, коју сам направио и пре тога. Ми можемо да се правимо, али Бург театар је референтно позориште не само за Аустрију, него и за Немачку, и то је некако прво велико европско позориште, на које наилазимо кад кренемо на север. Онда је ту будимпештанско позориште, које сам упознао пре две године радећи тамо своју прву представу „Мајстор и Маргарита“, и видео сам један фантасичан ансамбл. Поново сам видео то што ми се јако допада у театру – вештине на сцени, глумачке технике. И опет више, и ближе партитурама. Кад су комади већ у игри, они су препознатљиви, не непрепознатљиви, како нам се често дешава да гледамо. Ту је затим и млади редитељ из Словеније Жига Дивјак.

Чинило ми се да је добро да сваке године задржим то да имамо једну представу из Новог Сада. Мислим да Српско народно позориште треба да има своју промоцију, па не само оно, ту мислим и на Позориште младих, и на Новосадско позориште / Ујвидеки синхаз. Следеће године ћу пробати и њих да укључим у све то. И, ту смо негде стали, јер мислим да треба да видимо какве ће сад бити реакције, а мислим да ће бити јако добре, и да ће бити публике и за то, и да онда почнемо полако све да ширимо до неких седам представа, што значи да стигнемо до целе недеље програма. Ту сад доста зависи од финансијског дела.

Јесу само четири представе, а да ли се може наћи тематски оквир, одредница, оно што их повезује, или издваја од других?

– Као што сте и сами рекли, повезује их то добро позориште. Ево, сад сам уметнички директор и у Марибору, и никад нисам радио програм само кроз једну ствар, један рукопис. Те теме које су се почеле појављивати и задавати као јако битне, рецимо ове године је једна тема, па је следеће нека друга, све то је почело већ крајем деведесеих. Углавном су као неке назнаке тога долазиле из европских фондова, асоцијација, што је добро, али мени је то увек некако сметало. Јер, онда су људи почели да гурају све, само да би се прогурали кроз задату тему, а ја мислим да је лепота позоришта у тој ширини, у богатству емоција, и ја сам спреман да позориште гледам не-тематски.

Опет, имамо Кафку, Бихнеровог „Војцека“, и можда су то вечне и вечите теме, а када говоримо о њима, говоримо о свету и његовом устројству?

– Да, ту је Стриндберг, Бихнер, Кафка, што значи проверене вредности, проверен материјал, проверена литература, нешто што поново враћа на то причање, на наратив. То су све аутори који имају наратив.

Помињали сте у јавности да је оно о чему говоре ове представе између мита и слободе. Да ли је то можда мото овогодишњег „Инфанта“?

– Мислим да јесте, на неки начин, али опет говорим да је то отворена структура. Не бих хтео све да затворим као једну тему. Осећам да је ово време у којем ми бранимо већ стечене слободе. Некада само мислили да смо неке ствари заувек освојили, а сад се испоставило да нису. Па, не само ми, цео свет се врти у неком чудном кругу, неких, рецимо, дискусија, које су се чиниле да су завршене. Замислите да је неко рекао да ћемо говорити о томе да ће поново бити забрана абортуса, што се некад чинило смешним. Ми смо подразумевали ствари, а у ствари морамо да научимо да се ништа не подразумева, чак ни освојена слобода.

Да ли је било компликовано и тешко довести та значајна позоришта?

– Најтеже је било, морам признати, довести Бург театар. Осим што су јако захтевни, њих је тешко помакнути. Беч је препун, њихова потреба да сад негде гостују, није баш велика. Њихова суштина је да свет долази у Беч, што би Беч ишао по свету? Значи, обрнута је логика и требало ми је доста времена и снаге, поготово Тијани Делић за неке ствари, да би их убедили да је јако важно да дођу у Нови Сад.

Да ли је и редитељка мало агитовала за то?

– Надам се, немам директних информација, али се надам, зато што она има искуства из наших бивших простора, и зна шта значи Нови Сад. Али, ја сам употребио сву своју моћ и познанство са директором Бург театра, који је и обећао да ће доћи на представу, тако да ћемо имати и ту еkskluzivnnost да га имамо на фестивалу. Чини ми се, једноставно као обавеза после свега овога, јесте да за следећи „Инфант“ наставимо тим неким траговима, и плус, чини ми се да бих могао овај део да развијам до краја, ту литературу, и читање нових драма. То бих пробао, да имам више комада за следећу годину. Ово је сад као пробна година, али ако се то „ухвати“, онда бих пробао да имам више.

Иде се и северније у Европу, ка Немачкој?

– То не значи да нећемо ићи јужније. Ево, сад сам био у Истанбулу, тамо сам договарао исто неке ствари, и можда следеће године доведем градско истанбулско позориште. Мислим да је јако занимљиво, у ствари, цео мој живот је упознавање нових средина и нових позоришта, тако да ја верујем да то може да постане једна велика фешта у Новом Саду.

Ако ипак изузмемо новосадску представу, као домаћу и већ познату, од ове три гостујуће, заправо, ниједну не треба пропустити.

– Хоћу да дам подршку Новом Саду кроз то да их укључујем унутра, зато што мислим да је то важно, јер, једноставно, тако се прави здрава конкуренција, када поставиш свој материјал у комбинацији са неким другим. Можда ће то изгледати као нека дискрапанција на почетку, али само кроз ту комуникацију ћемо се развијати и ми, и само позориште. 

Н. Пејчић