Platinasta era "Šumesa" u Porodici bistrih potoka podno Rudnika

Ova izložba je samo jedan mali segment programskog maratona Festivala „Šumes“, koji se protekli vikend odigrao uz pomoć mnoštva umetnika i učesnika koji su poput dece iz navedenog citata, jako brzo naučili pravila – poštovanje, uzajamnost, zagrljajnost.

– Učini nešto lepo, učini nešto dobro, učini nešto vešto – himna je koja se tamo peva i nastavlja da odzvanja, ne samo o obronke Rudnika, nego i u glavama. Svaka reč ovde kao da ima veću težinu. Čuje se. Ljudi se rado otvaraju jedni drugima, grle se i dodirom mišljenja, deljenjem iskustava... A najglasniji u svemu tome je i dalje Božidar Mandić, čovek koji se još 1977. preselio na Rudnik iz Novog Sada i osnovao komunu Porodica bistrih potoka. I dalje istrajava u nesvakidašnjem i veoma zahtevnom poduhvatu da ostane dosledan sebi i svojim principima. A oni su iskrenost, jednostavnost i hrabrost. Nastojanje da ljudi žive u skladu sa prirodom, ne tehnologijom, danas deluje aktuelnije nego ikad. Voli da ponavlja kako ne veruje onima koji ne veruju mravima, da radije sluša travu i lišće nego nauku.

– Gde da ga vratim sebi, čoveku, umetnosti, Bogu i Prirodi, zatim rekama i vetrovima, nikome i ničemu – pita se u svoje ime Mandić, u jednoj od predstava smesta osmišljenih i izvedenih na „Šumesu“. Tako se to ovde radi. Nema predumišljaja. „Klasično pozorište“ Porodice bistrih potoka predstavlja pisca kako stvara za radnim stolom, dok dve glumice, Dragana Jovanović i Lidija Andonov, zadužuju listove papira automatski sprovodeći tekst u scensko delo. Otud i odgovor na pitanje sa početka: „Ja sam ja i ja nisam ja!“

Smejem se od srca dok je gledam, a i posle, razgovarajući sa Draganom o ideji da Porodica bistrih potoka izvede autoironičnu, pa i subverzivnu predstavu „Klasično pozorište“, jer su oni sve, samo to ne. Glumica iz Niša, iz Narodnog pozorišta, već jako dugo sarađuje s Božidarem Mandićem na realizaciji ideja Porodice bistrih potoka i rukovodi festivalskom smotrom, vodeći računa da se svi pridržavaju „protokola“ koji bi duhovito mogao i da se zove „Beket – forhend“.

– Divne stvari se rode iz poverenja i improvizacije – objašnjava mi proces nastanka festivalskog programa, koji nije unapred određen, nego nastaje spontano. – Zato to Boško zove usuđujuća umetnost.

Posle je gledam u predstavi „Solo u spavaćoj sobi“, kako se pojavljuje u krevetu ispod čaršava, isprva kao u nekoj erotskoj igri, da bi kasnije, pored partnera koji nastavlja da spava, upalila TV i, osujećena u ljubavnom činu, počela da mlatara nožem, ludi uz prepoznatljive vesti, završavajući scenu gola u „onome što bi trebalo da bude kupatilo“, grleći sve iz publike na putu svojim kućama i spavaćim sobama, iako nije uspela da se istušira. Ne mogu da se otmem utisku da smo onako nagurani kao sardine zaista bili u skučenom initmnom prostoru orgomnog broja ljudi, a da je njena igra, performativ, zaista bio oslobađajući.

Rano ujutru me budi Mandićev već promukli glas, pitam se je li ovaj čovek uopšte spava, ali dok se umivam na jednom od tri potoka po kojima je njegova komuna nazvana, počinjem bolje da ga razumevam, jer ne osećam više težinu grada, civilizacijskih tekovina, telefon mi je već 24 sata bez interneta... Počinje da mi bude žao što se danas „Šumes“ završava.

Prethodni dan bio je isprepleten parateatarskim performansima. To je bolja reč za neponovljivost scenskih dela ovde, nego nazivati ih predstavama, čak i bliže neoavangardnom poimanju umetnosti iz kojeg je nastala Porodica bistrih potoka. Sanja Krsmanović Tasić, Nela Antonović, Roza Tina Perić samo su neke od već afirmisanih umetnica, a žao mi je što ne mogu i ne znam kako poimence pomenuti sve one koji su dali ogroman doprinos atmosferi i programima, a pitanje je da li će im imena ikad biti pomenuta u kontekstu koji oduševljava. Jer, na „Šumesu je poenta, ili suština, što je svako dobrodošao da se igra filozofije, pesništva, muzike, likovnog, pozorišta, i tako razvija ludički društveni potencijal ovog događaja, pa i publika pozvana da dobacuje ili čak zaigra u sred nečijeg rada, kao što sam na kraju i ja bio parče sira ili pečurka na pica-predstavi kojom je simbolično okončan program 21. „Šumesa“.     

– Nakon zlatne ere - pozvan je da na kraju kaže nešto Slavko Matić, frontmen benda Zbogom Brus Li iz Novog Sada – sledi platinasta, pa onda dijamantska! 

Ova diskografska analogija ohrabruje sve prisutne da otpevaju još jednu od himni, koja poručuje da ne vredi plakati za „Šumesom“, jer uskoro će novi. Matić mi se hvali da je urednik „Tiskog cveta“, koji je objavio knjigu „Loš pisac“ Božidara Mandića. Objavljena 2019, ušla je u uži izbog za NIN-ovu nagradu, a sada postaje deo i mog čitalačkog iskustva, nakon povratka. Razmišljam o svemu što sam video i čuo, podelio sa svima, ukupno možda čak i stotinjak ljudi koji su bili Porodica bistrih potoka proteklog vikenda. Potražiću i knjigu „Sređ“ Vladete Kolarevića kojeg sam tamo upoznao sa ogromnom zadovoljstvom, otkrivajući još novih reči i živo metafizičko iskustvo pesništva, koje zna biti dublje i intimnije od intimnih delova tela, seksualnosti, još jednoj od fama i tabua koji se u komuni na Rudniku vraćaju izvorima. Svim elementima, logosu kosmosa.  

Mandić je ovo izdanje „Šumesa“ posvetio težnji da se što više bude na strani progonjenih. Pomalo se i on tako oseća, reprezentujući tako mnoge druge. Nakon koncerta Andrije Pavlovića, čitanja pesama, niza razgovora u kojima, između ostalog, saznajem da svi koji dolaze na „Šumes“ predstavljaju ljude sa osećajem za prirodu, za zajedništvo. Shvatam da je u redu i biti zatečen, a ne samo kao mučenik Hamlet, težiti da se bude spreman. Moguće je biti sam, a sa ljudima. Mandiću uspeva ne samo to, nego i da bude primer da može da se živi u skladu sa prirodom. I bez izrazitih zasluga, on je neoavangarda i u pogledu današnjih ekoloških pokreta.

Raduje me što me reditelji-roditelji Nikola Stojanović i Jelena Petković pozivaju na premijeru igrano-dokumentarnog filma o Porodici bistrih potoka, nazvanog „Oništiti se“. Okružiti se nulom, ničim i svačim – povezujem oduševljen, vraćajući se na reči iz predstave „Klasično pozorište“. Da, otkrivam i ponovno značenje te reči – oduševljenje, napojen energijom iz prirode sa punjačem sastavljenim od ljudi. I plačem. Što bi Boško rekao, plačem i na reklame.

Igor Burić