Vrt detinjstva: Lea i ja

Ko je u panici, ko nije, meni samo žao što neću moći da se grejem fenom kad god me prođe i najmanja jeza (jer Lea je, iz nekog potpuno nepoznatog razloga, uvek obožavala fen; koliko god dugu/kratku kosu, čak i skoro obrijanu glavu, imala - minimum ju je dva sata sušila!), jer to me tako opušta i umiruje, mada i svaki put podseti na neke trenutke koji mi uvek izvuku suze, krupne ko u lisice!

Elem, da se vratim na „off”-ovanje struje...

Ranije su restrikcije bile česta pojava. Eto, kad ih se baš tako jasno sećam. Početak dvehiljaditih prošao je u najučestalijim nestancima struje, što zbog stanja u državi, što zbog činjenice da smo, kao i u ovoj priči - u Banatu. (Nedavno sam bila u Idvoru, rodnom selu naučnika Mihajla Pupina, i doživela da im je nestala struja; kako kad nema vetra, pitam, a zapravo je neka ptica sigurno zakačila žicu, ništa čudno, jer i kad roda zapne o strunu koja povezuje dve bandere u Sremskoj Mitrovici, opet se i ovde to oseti!)

Znam i da, kad odem kod mojih i dan-danas, čim malo jače dune vetar, op, mrak u selu, bam, nema ni vode, joj, cvile pumpe i cevi u zidovima, a mi  imamo omiljeni ritual. Rastrčimo se svi po stanu, iscedi slavinu u lavor do kraja, pronađi sveće, može i mirišljive, gde je čips, hoćemo li u dnevnu ili na bračni krevet u spavaću sobu, okupimo se, svako se nacrta na svoje novo mesto i naćulimo uši...

- Kad sam ja bio mali - počinje tata svoje predanje, jedno od onih šest koje svaki put čujemo, a mi usporavamo disanje i slušamo kao da nam je prvi put, bar se Lea tako osećala. - Nekad su babe kuvale supu od vode iz Begeja, e, toliko je bio čist! U Buyaku, znate gde je dolma, tamo od kuće u Žarka Zrenjanina, gore ka Šlajzu, e, pa mi deca, svaki dan, ceo dan skačemo u vodu, kupamo se, družimo, a babe dolaze sa šerpama da bi uzele vodu za ručak.

Pa se Lea misli, kakvog li bi ukusa sada bila supa kad bi se skuvala vodom iz Begeja... Možda ni ne treba dodavati soli, povrća već ima, boja je tu, miris zagarantovan...

- A tek kad je došao televizor! Pa ga nema svaka kuća, nego se okupimo svi tamo gde ima, pa dođu komšije do treće kuće levo, desno i ovi prekoputa, pa stariji posedaju na krevete, a mi, deca, na pod i samo pljuckamo suncokret dok gledamo crno-bele kaubojske filmove - prepričava tatuško, i vodi me u Itebej koji mi je potpuno drugačije znan, a opet, tako jasno osećam svaku ispričanu reč njegovog vrta detinjstva, i tačno sam tamo. S njim.

Onda sledi priča o igranju u prašini nasred ulice, tada nije postojala ni kaldrma, a kakav tek asfalt, pa zimi kad napada sneg do dečjeg pojasa, a šor širok taman za velike sanke i konja-dva koji vuku komšijske klince.

A Lea sve to zamišlja u nekoj crno-beloj varijanti i svaki put dodaje malo novih boja.

I, najslađe za kraj - odbrojavanje!

Struja se vraća u deset uveče, pa svi, onako horski odbrojavamo poslednjih pet minuta, tipujući dokle je struja stigla od Zrenjanina na putu do Žitišta. Evo, sad je skrenula u Miletićevu gde đački busevi staju, sad je kod Dijamanta, prolazi kroz tunel sivih i plavih cevi, je l’ tuda teku majonez i kečap, preostalo još 3,4 munuta, sad je na ulazu u Klek ... evo je kod Jankove krivine, opet ga je zaobišla, prolazi pored groblja, skretanje za Topolovac, kamenorezac, pumpa... (50 sekundi), eto je kod Motela, još malo pa stiže (37 sekundi). Sad je kod nas na raskrsnici, parkira se ispred zgrade, ulazi u zgradu, sad je u prizemlju, stiže na prvi sprat, trči, preskače stepenice da dođe na drugi... Tačno je 22 časa, okruglo, a mi i dalje u mraku, jer struja je zapela o stepenik, evo je, ustaje, sad je kod Martinovića, prilazi ka našim vratima (22.32), staje ispred, namešta kravatu (22.40), i dalje je namešta (22.00.47),  kuca!

Tako da, ako bude bilo tih restrikcija, tata, čeka nas obnavljanje gradiva! Svi „za”?

Lea Radlovački