Врт детињства: Леа и ја

Ко је у паници, ко није, мени само жао што нећу моћи да се грејем феном кад год ме прође и најмања језа (јер Леа је, из неког потпуно непознатог разлога, увек обожавала фен; колико год дугу/кратку косу, чак и скоро обријану главу, имала - минимум ју је два сата сушила!), јер то ме тако опушта и умирује, мада и сваки пут подсети на неке тренутке који ми увек извуку сузе, крупне ко у лисице!

Елем, да се вратим на „off”-ovanjе струје...

Раније су рестрикције биле честа појава. Ето, кад их се баш тако јасно сећам. Почетак двехиљадитих прошао је у најучесталијим нестанцима струје, што због стања у држави, што због чињенице да смо, као и у овој причи - у Банату. (Недавно сам била у Идвору, родном селу научника Михајла Пупина, и доживела да им је нестала струја; како кад нема ветра, питам, а заправо је нека птица сигурно закачила жицу, ништа чудно, јер и кад рода запне о струну која повезује две бандере у Сремској Митровици, опет се и овде то осети!)

Знам и да, кад одем код мојих и дан-данас, чим мало јаче дуне ветар, оп, мрак у селу, бам, нема ни воде, јој, цвиле пумпе и цеви у зидовима, а ми  имамо омиљени ритуал. Растрчимо се сви по стану, исцеди славину у лавор до краја, пронађи свеће, може и миришљиве, где је чипс, хоћемо ли у дневну или на брачни кревет у спаваћу собу, окупимо се, свако се нацрта на своје ново место и наћулимо уши...

- Кад сам ја био мали - почиње тата своје предање, једно од оних шест које сваки пут чујемо, а ми успоравамо дисање и слушамо као да нам је први пут, бар се Леа тако осећала. - Некад су бабе кувале супу од воде из Бегеја, е, толико је био чист! У Buyaku, знате где је долма, тамо од куће у Жарка Зрењанина, горе ка Шлајзу, е, па ми деца, сваки дан, цео дан скачемо у воду, купамо се, дружимо, а бабе долазе са шерпама да би узеле воду за ручак.

Па се Леа мисли, каквог ли би укуса сада била супа кад би се скувала водом из Бегеја... Можда ни не треба додавати соли, поврћа већ има, боја је ту, мирис загарантован...

- А тек кад је дошао телевизор! Па га нема свака кућа, него се окупимо сви тамо где има, па дођу комшије до треће куће лево, десно и ови прекопута, па старији поседају на кревете, а ми, деца, на под и само пљуцкамо сунцокрет док гледамо црно-беле каубојске филмове - препричава татушко, и води ме у Итебеј који ми је потпуно другачије знан, а опет, тако јасно осећам сваку испричану реч његовог врта детињства, и тачно сам тамо. С њим.

Онда следи прича о игрању у прашини насред улице, тада није постојала ни калдрма, а какав тек асфалт, па зими кад напада снег до дечјег појаса, а шор широк таман за велике санке и коња-два који вуку комшијске клинце.

А Леа све то замишља у некој црно-белој варијанти и сваки пут додаје мало нових боја.

И, најслађе за крај - одбројавање!

Струја се враћа у десет увече, па сви, онако хорски одбројавамо последњих пет минута, типујући докле је струја стигла од Зрењанина на путу до Житишта. Ево, сад је скренула у Милетићеву где ђачки бусеви стају, сад је код Дијаманта, пролази кроз тунел сивих и плавих цеви, је л’ туда теку мајонез и кечап, преостало још 3,4 мунута, сад је на улазу у Клек ... ево је код Јанкове кривине, опет га је заобишла, пролази поред гробља, скретање за Тополовац, каменорезац, пумпа... (50 секунди), ето је код Мотела, још мало па стиже (37 секунди). Сад је код нас на раскрсници, паркира се испред зграде, улази у зграду, сад је у приземљу, стиже на први спрат, трчи, прескаче степенице да дође на други... Тачно је 22 часа, округло, а ми и даље у мраку, јер струја је запела о степеник, ево је, устаје, сад је код Мартиновића, прилази ка нашим вратима (22.32), стаје испред, намешта кравату (22.40), и даље је намешта (22.00.47),  куца!

Тако да, ако буде било тих рестрикција, тата, чека нас обнављање градива! Сви „за”?

Леа Радловачки