Ninine mustre: Samopomoć
Poslednjih godina mnogo me više zanima da što realnije upoznam sebe, nego da upoznam ljude oko sebe, zato što spolja ljudi u glavnom odaju onakvu sliku kakvu mislie da drugi od njih očekuju.
U najvećoj meri nisu toga svesni, kao ni ja što nisam bila. Nisam ni sada, ali sam barem to osvestila, pa sam krenula na put samoupoznavanja.
Baš mi je teško palo kada sam počela da shvatam da nikome ne mogu da pomognem osim sebi, jer svako je na ovoj planeti sa svojim nekim ciljem, zadatkom, mukom ili srećom, zavisi to od mnogo faktora o kojima još uvek gotovo ništa ne znamo, samo nagađamo. Još mi je teže palo kada sam shvatila da svi moji napori da nekome pomognem zapravo potiču od mog unutrašnjeg bića koje u stvari vapi da njemu pomognem, a ne nekome drugome. Vremenom mi je postalo malo jasnije, da jedino tako i mogu da pomognem drugima, pa i svetu – tako što ću sebi da pomognem. Tako je polako, spoznaju po spoznaju, krenulo samopomaganje.
Počela sam da postavljam sebi najvažnija pitanja u životu: o čemu razmišljam i kako se osećam i to je pokrenulo čitavu oluju promena u mom životu. Počela sam da i praktično dokazujem veliku teoriju u koju sam verovala, ali je nisam u potpunosti do tada iskusila: moje misli i osećanja su povezani. Svakodnevnim samoposmatranjem otkrivam koliko su mi neke misli nametnute od strane spoljašnjeg sveta i koliko su važne u daljem toku misli koje se na njih lepe. Najvažnije pravilo u tom nizanju je da su misli koje se nadovezuju jedna na drugu uvek srodne. Od vesele i radosne misli, rađaju se dalje isto tako vesele i radosne misli. Divno je što je tako, ali češće su na programu koji dolazi iz spoljašnjeg sveta one drugačije, mračnije misli. Kad one počnu da se pletu, taj je lanac baš teško prekinuti. Morala sam da pravim razne podsetnike koji će mi pomoći da prekinem taj niz i zapitam se o čemu razmišljam i kako se osećam.
Ako primetim taj niz i uvidim da mi ništa dobro ne donosi u život, kako meni, tako ni ljudima oko mene, onda sam naučila da ga prekinem. Za to je u glavnom neophodamn neki fizički pokret. Nije dovoljno samo da primetim i da pomislim na nešto drugo, jer se dosadne i mračne misli uporno vraćaju. Jedino kada se i fizički pomerim, kao da se energetski tok poremeti i pređem na neki drugi kolosek. Emocije koje prate te promene, nepogrešivo ukazuju na to jesam li zaista na drugom koloseku, ili samo mislim da jesam. A ako se teška emocija dugo zadržava, onda je to znak da se zapitam šta mi to moja duša govori i šta je na redu da se oslobodi. Ima tu posla kao u bašti u proleće. Korov niče redovno, iako ga nisam ja posadila, ali sam ga od nekih svojih predaka nasledila. I on ima svoj zadatak, a na meni je da ga prepoznam, pa da ojačam i da ga iskorenim.
Nina Martinović Armbruster
