Нинине мустре: Самопомоћ

У највећој мери нису тога свесни, као ни ја што нисам била. Нисам ни сада, али сам барем то освестила, па сам кренула на пут самоупознавања.

Баш ми је тешко пало када сам почела да схватам да никоме не могу да помогнем осим себи, јер свако је на овој планети са својим неким циљем, задатком, муком или срећом, зависи то од много фактора о којима још увек готово ништа не знамо, само нагађамо. Још ми је теже пало када сам схватила да сви моји напори да некоме помогнем заправо потичу од мог унутрашњег бића које у ствари вапи да њему помогнем, а не некоме другоме. Временом ми је постало мало јасније, да једино тако и могу да помогнем другима, па и свету – тако што ћу себи да помогнем. Тако је полако, спознају по спознају, кренуло самопомагање.

Почела сам да постављам себи најважнија питања у животу: о чему размишљам и како се осећам и то је покренуло читаву олују промена у мом животу. Почела сам да и практично доказујем велику теорију у коју сам веровала, али је нисам у потпуности до тада искусила: моје мисли и осећања су повезани. Свакодневним самопосматрањем откривам колико су ми неке мисли наметнуте од стране спољашњег света и колико су важне у даљем току мисли које се на њих лепе. Најважније правило у том низању је да су мисли које се надовезују једна на другу увек сродне. Од веселе и радосне мисли, рађају се даље исто тако веселе и радосне мисли. Дивно је што је тако, али чешће су на програму који долази из спољашњег света оне другачије, мрачније мисли. Кад оне почну да се плету, тај је ланац баш тешко прекинути. Морала сам да правим разне подсетнике који ће ми помоћи да прекинем тај низ и запитам се о чему размишљам и како се осећам.

Ако приметим тај низ и увидим да ми ништа добро не доноси у живот, како мени, тако ни људима око мене, онда сам научила да га прекинем. За то је у главном неопходамн неки физички покрет. Није довољно само да приметим и да помислим на нешто друго, јер се досадне и мрачне мисли упорно враћају. Једино када се и физички померим, као да се енергетски ток поремети и пређем на неки други колосек. Емоције које прате те промене, непогрешиво указују на то јесам ли заиста на другом колосеку, или само мислим да јесам. А ако се тешка емоција дуго задржава, онда је то знак да се запитам шта ми то моја душа говори и шта је на реду да се ослободи. Има ту посла као у башти у пролеће. Коров ниче редовно, иако га нисам ја посадила, али сам га од неких својих предака наследила. И он има свој задатак, а на мени је да га препознам, па да ојачам и да га искореним.   

Нина Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com