Ninine mustre: Život je lek

Skoro svako svoje obraćanje, ona završava sa sloganom: „Tvoj život je tvoja medicina“, u smislu u kojem je reč medicina i kod nas izvorno imala, a to je „lek“. Poznajem starije ljude koji i danas kažu za nešto da je „medecina“ kada žele da kažu da je nešto lekovito. Gotovo sve o čemu govori ta osoba, meni ima smisla, a posebno ta rečenica, da je naš život naš lek.

Kao što lek može da bude otrov, tako i život može da bude vrlo škodljiv po sam život. Čvrsto verujem da svaka moja misao, svaka reč i akcija imaju posledice po mene. Ja sam ta koja odlučuje čemu ću posvetiti svoje misli, reči i delanje, a onda će se to dalje odražavati na to kakav život živim. Godinama sam nesvesno umanjivala značaj sopstvenih misli i prepuštala drugima ili okolnostima da ih kroje. Umesto da mislim o stvarima koje su važne za moj život i za život ljudi oko mene, ja sam razmišljala o nečemu što sam čula u prolazu, što sam videla na TV-u, ili što sam od nekoga čula ili naučila. Kao posledica toga, dugo su mi drugi bili „krivi“ što mi nešto u životu ne ide onako kako bih ja volela. Bilo je potrebno da prođe dosta vremena dok nisam uvidela da se ja oko sopstvenog života baš i nisam trudila. Najviše sam se trudila da održim sliku sebe. Da budem onakva kakvu sam mislila da me drugi vide i kakva očekuju da budem. Trošila sam ogromne količine energije trudeći se da budem nešto što nisam. To mi je naravno slabilo zdravlje, ne u nekoj velikoj meri, ali ipak... Sve dok nisam počela da se menjam i da se bolje povezujem sa sobom. Počelo je sa svakodnevnom posvećenošću jutarnjem vežbanju. Kada sam tu postigla disciplinu, onda je sve nekako počelo da se menja: osvestila sam kako dišem tokom većeg dela dana. Često se setim da udahnem lagano i svesno ispratim svoj udah, a da zatim polako i dugo izdišem zamišljajući da sa izdahom izlazi sve ono što mi više nije potrebno, bilo da su to emocije, misli, odnosi sa ljudima ili zdravstvene tegobe. Sve što je u meni, znam da mi nečemu služi, da nešto iz toga učim, ali ponekad neke emocije ili neke odnose zadržavam valjda iz čiste navike mnogo duže nego što je to potrebno. To je kao da sam naučila lekciju, ali i dalje u torbi nosam tu tešku knjigu iz koje sam je naučila. Navike su čudo!

Primetno se bolje osećam nakon svakog takvog udaha i izdaha, a dišem kao i svi drugi konstantno, znači da konstanto imam priliku da popravljam svoje stanje i svoje raspoloženje. Pa nisam blesava da to više prepuštam drugima, niti bilo kakvim okolnostima. Svaki trenutak mog života je moj lek i ja biram da se konstantno kljukam dobrim mislima, dobrim delima, pažljivo biranim rečima i svesnim udasima i izdasima. Naravno da imam promašaja i to onoliko, ali sve je više onih sjajnih momenata koji potvrđuju da je moj život moja medecina.

Nina Martinović Armbruster