Ričarda Ozman, bestseler autor: Pišem knjige kakve volim da čitam

No, to ne treba da čudi: ovaj pedesetdvogodišnjak u književnosti je, na ovaj ili onaj način, već godinama: tvorac šou kviza “Pointless” karijeru je počeo kao izvršni producent u britanskim kviz emisijama, kreirao je ITV igricu Prize Island, urednik scenarija za BBC One Total Vipeout, a 1999. je kreirao i napisao sitkom “Boiz Unlimited”, kao i animirani sitkom “Bromvell High”. Spisak kvizova i TV nastupa u kojima je bio i učesnik i voditelj i scenarista i producent predug je za ove redove. Ali, sve je to dospelo u drugi plan kada se okrenuo pisanju romana, postigavši neverovatan uspeh i na rodnom, i na stranom tlu, uključujući i teško probojno američko.

Njegov književni prvenac „Klub ubistava četvrtkom” lansirao ga je među najpopularnije pisce krimi romana na svetu, a Stiven Spilberg kupio je prava za snimanje filma po ovoj knjizi. Ozmanov drugi roman, “Čovek koji je umro dvaput”, pred čitaocima je u Srbiji, zahvaljujući “Vulkan izdavaštvu”. U pitanju je faktički nastavak prvog romana, ali je već nadrastao njegov uspeh. Obe knjige nalaze se na prvom mestu Sandej tajms bestseler liste, s tim da je knjiga „Čovek koji je umro dvaput” postala i drugi najbrže prodavani naslov iz žanra fikcije ikada u Velikoj Britaniji. Na sve to treba dodati da se uskoro na policama knjižara u Velikoj Britaniji očekuje i treći roman “The Bullet That Missed”, a do tada možemo uživati u avanturama stanovnika doma za stare Elizabet, Džojs, Rona i Ibrahima. Krimi triler prožet je humorističnim pasažima, a ono što ga izdvaja od ostalih romana sličnog žanra jeste brza radnja koja se seli iz jedne scene u drugu, uz stalnu opasnost da neko od glavnih glumaca podlegne – što od ruke ubice kojeg pokušavaju da pronađu, što od zakona prirode. Jer, u prvom planu su četiri sedamdesetogodišnjaka, čija je biografija je daleko od naivne, ali ne prestaju da se brinu za svoje zdravlje i unuke, i da misle o tome kako da imaju što više zadovoljstva u životu poput pijuckanja vina i međusobnog opuštenog druženja.

- Cela moja karijera su zapravo formati – kaže Ričard Ozman - a pravi ključ formata je da ga učinim poznatim, ali drugačijim, mislim. Moja mama živi u ovakvoj penzionerskoj zajednici, i kada sam bio tamo i ćaskao sam sa svima, naslušao sam se njihovih životnih priča. A onda i došao na ideju da napišem priču o ubistvu koje će oni sami da reše – kaže autor, ističući da je radnja knjige nešto poput kvizova koje smišlja, a likovi su fokusna tačka njegovih romana, ne radnja po sebi. – Imam ljude za koje posledice nisu bitne, imam ljude koji zanemaruju sebe, koji grade neobična prijateljstva. Ako imaš sve te stvari, znaš da možeš da staviš bilo koju krimi priču koju želiš ispod toga , i ljudi će uživati u njoj.

Iako je priču zasnovao na životu u koji je imao uvid, gledajući majku i njene prijatelje u domu za stare, to ipak nije ni blizu nekog dokumentarnog ili autobiografskog dela. Kako kaže, mama je prvu knjigu pročitala u panici da joj sin nije previše otkrio njen i živote njenih prijatelja.

– Ona je bukvalno samo čitala razmišljajući “Hoće li mi ovo doneti nevolje”. Ali, reakcija cele te zajednice bila je pozitivna, zato što su shvatili da niko nije pod lupom. Ja ih slikam i kao pijance i kao prevarante, ne ponašam se prema njima kao prema deci. Mislim da su shvatili da sam ih prihvatio kao ozbiljne ljude, ali s humorom u isto vreme. To je lepa kombinacija načina na koji treba da se shvate  – kaže pisac.

A ako želite da se zabavite i nasmejete uz avanture policajaca u penziji i redovnih zabadača noseva u tuđa posla, tu su vam i sitne priče, koje se prepliću oko one glavne, i pokazuju svu lepotu romana koji je pre svega usmeren na ljude i njihov duh, ljubav prema životu i zajedništvo, i koje ne može da slomi ni boravak u domu za stare osobe.

- Niko nije rođen da bude pisac krimi romana. Pišem o zločinu jer sam ga čitao, i zato što volim da pišem, i zato što volim da pišem knjige koje volim da čitam - poručuje Ričard Ozman.

        I. Radoičić