Tvoja reč: Jana Tarabić (21), veslačica sa koledža u Nju Džerziju

Sport ju je, zapravo, odveo i do Amerike, gde je završila drugu godinu na koledžu u Nju Džerziju, gde studira za sportskog fizioterapeuta. Planovi su joj da se po diplomiranju vrati u Evropu i upiše master, a potom pronađe posao u okruženju koje joj više odgovara kad je reč o mentalitetu. Međutim, studiranje u SAD ima svojih prednosti, filmskih momenata i nezaboravnih putešestvija koje će Janu izdefinisati za ceo život.

- Veslanje treniram od 2014. i bilo mi je zanimljivo da se takmičim, jer je to sport u kom kad radiš, vidi se rezultat. To mi se jako svidelo i zato sam ostala u svemu tome. Već sam iste godine na jesen otišla na državno prvenstvo na kom smo osvojile drugo mesto. Onda je došla na red srednja škola i htela sam da upišem arhitekturu, ali je mama htela gimnaziju sportski smer, pa je tako i bilo. Onda sam 2017. ušla u reprezentaciju i bila sam na pripremama mesec dana, gde sam od starijih kolega slušala priče kako se premaju za studiranje u Americi. Naravno da sam i ja to htela, tamo su najbolje ponude, dobijaš cele stipendije, sve ti je pokriveno i sređeno, ali da bi bio primećen, moraš da postigneš rezultate na nekom od većih takmičenja, da vide treneri da si među najboljima. Onda sam 2018. bila na svetskom prvenstvu, nisam osvojila ništa, ali sam dobila profil na jednom sajtu na kom budeš primećen, tu su svi treneri, gledaju te kako radiš, veslaš, ali i kako govoriš engleski. Međutim, mene je dosta sprečavala visina, jer veslačice u Americi nisu ispod 175 centimetara, pa su samim tim i veći čamci, duži je zaveslaj. A ja sam 168, što se uglavnom nije sviđalo trenerima, pa i ponude nisu bile onakve kakve sam očekivala... Onda sam odustala i krenula da se spremam ovde za medicinski, za fizioterapeuta. Onda sam, sticajem okolnosti, dobila ponudu za punu stipendiju na univerzitetu u Majamiju, ali su tad ambasade zbog korone bile zatvorene i nisam mogla da dobijem nikakvu vizu, pa sam prvi semestar slušala onlajn. Onda sam se, opet sticajem okolnosti, prebacila na univerzitet u Nju Džerziju, na koji sam krenula od avgusta sledeće godine, tako da sam sad, sve ukupno, završila drugu godinu.

Koja je razlika između studiranja onlajn i uživo?

- Tamo je više princip kao kod nas u srednjoj školi, imaju kvizove, ispite, predavanja od 45 minuta... Drugačije je nego na studijama u Srbiji. Ali, kad pređeš sa onlajn predavanja na uživo, sve je mnogo lakše, kontakt sa profesorom, zapamti te, postavljaš pitanja, natera te da više pratiš i budeš aktivan. A i kad sam već tu, stvarno i zapamtim nešto, hvatam beleške i slično. I gledam da mi bar pet predmeta od šest bude uživo. Takođe, tamo smo zaštićeniji od anksioznosti i treme, niko te neće forsirati ni na šta, dok je ovde skroz drugačije. Recimo, ako si bolestan ili bilo šta, pošalješ profesoru mejl, sve je u redu, on ti prosledi beleške sa časova - nekako kao da imaju više duše, nije toliko stresno, izlaze ti u susret.

Sve to mi zvuči vaaaauuuu... Koje su ključne razlike između studiranja ovde i u Americi - kad je reč o društvenom životu, atmosferi, svemu što te okružuje?

- Slušala sam kolege koje su ovde reprezentativci i studiraju u Srbiji, pa se podrazumeva da idu na pripreme i takmičenja, da budu odsutni, za šta naši profesori nemaju razumevanja. U Americi imaš određene povlastice. Sam praviš sebi raspored, imaš slobodu. Čak i ako ne možeš da odeš na ispit zbog takmičenja, profesori ti izađu u susret i pomere ti termin za kasnije. Jedino što je stresnije tamo, jeste ta poslednja nedelja kad su svi ispiti koje nisi položio ranije. Tad imaš sedam dana samo ispite, ne smeš da imaš treninge, a u 48 sati ne smeš da imaš više od dva ispita. Ako padneš na nekom ispitu, moraš da uzimaš ceo taj predmet opet u sledećoj godini, ali ti nije uslov za upis u narednu godinu. Jedino moraš da položiš neki nivo, da bi mogao da pređeš na neki sledeći. Sve je više podređeno studentima, da im se olakša. U Srbiji je mašina, svi su isti, položio-pao, profesoru je svejedno.

Kad je reč o veslanju, kakvi su treninzi, kako sve to izgleda tamo?

- Potpisala sam ugovor po kom sam u obavezi da veslam sve četiri godine. Svi univerziteti su deo NCAA (Nacionalni koledž sportska asocijacija) koji je uveo dodatna pravila za zaštitu sportista, pravila po kojima treniramo i po kojima se takmičimo. Sve ide ka tome da zaštite sportiste i zaista je dobro uređen sisitem. Isto tako, moraš da imaš dobar prosek da bi mogao da se takmičiš. Recimo, zimi, kad se reka zaledi, idemo na pripreme na Floridu i slično. Tačno se zna kad imamo i koliko smemo da imamo treninga u toku nedelje, a ti naspram toga praviš raspored predavanja i organizuješ se. Timovi su dosta veći u Americi, tamo sam sa 70 devojaka i veslamo nas osam u ekipi, dok u Srbiji imaš sve ukupno oko sedam veslačica, a veslač sam ili u dublu, jednostavno veslanje nije toliko popularno. Tamo je mašina brža, svako ima svoja zaduženja, ko ti je trener, ko fizioterapeut, s kim radiš u teretani... Ali isto tako, tamo shvatiš koliko si zamenljiv i ako nešto nećeš uraditi, ima neko drugi ko hoće i može. Konstantno se borimo za svoje mesto na treninzima, ali na trci se zajedno borimo za najbolje mesto i sve radimo zajedno. I sve se svodi na motivaciju, kako da uradimo što bolje možemo.

Jesi li mogla da zamisliš da će ti život izgledati ovako?

- Imala sam neku ideju kako će to sve izgledati jer sam čula razne priče, ali nije ispalo ništa tako, mada jeste bolje. Shvatiš da sam sebi praviš put.

L. Radlovački