INTERVJU STEVAN DIVJAKOVIĆ, KOMPOZITOR Osluškujem svoje delo

Jednom od najplodnijih novosadskih kompozitora ovo je prvo opersko delo, ali su njegovi baleti „Altum Silentium“, „Predsmrtna ljubavna pesma“ („Poema o ljubavi“) već izvođeni na sceni SNP-a, a pisao je i muziku za niz dramskih predstava našeg najstarijeg profesionalnog teatra: „Murlin Murlo“, „Mera za meru“, „Revizor“, „Mrešćenje šarana“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Greta, stranica 89… Divjaković je, inače, autor i libreta opere, koji je naslonjen na istoimene drame Lazara Lazarevića i Petra Preradovića, kao i tragediju „Vladislav“ Jovana Sterije Popovića, odnosno temelji se na legendi o dukljanskom knezu i njegovoj vernoj ljubi.

– Opera je sinteza poezije, drame, muzike, plesa, arhitekture i likovne umetnosti – kaže za „Dnevnik” maestro Stevan Divjaković. – Da bi operu istrgnuli iz naivne zastarelosti, morate pronaći nove sveže impulse primenom savremene režije, koja je u operskom stvaralaštvu često bila zanemarivana ili na neadekvatan način primenjivana. Kompozitor mora da u samoj formi i strukturi opere ostavi prostor reditelju da iznese svoju kreativnost današnjeg vremena, pružajući slušaocu jednu novu komunikaciju sa delom. Operu „Vladimir i Kosara” napisao sam u želji da jedinstvenim i univerzalnim muzičkim jezikom ponudim savremenom čoveku aktuelna pitanja i odgovore iz sadašnjosti i prošlosti.

Da li ste nakon koncertnog izvođenja Vaše opere “Vladimir i Kosara” pre pet godina intervenisali na libretu i/ili muzičkom materijalu, spremajući je za scensku postavku, ili se držite onog šahovskog pravila “taknuto maknuto”?

– Kompozitor sam koji osluškuje svoje delo, i to često u tišini gledajući u partituru. Kada je opera u pitanju, važno je doći do zajedničkog scenskog rešenja. Tako da mogu reći da na partituri jeste vršena određena korekcija zbog dramaturških potreba... I tim koji je postavljen od strane opere SNP-a zaista je sjajan, jer reditelj Aleksandar Nikolić operi daje jednu novu dimenziju u režiji, koreograf Aleksanar Ilić umetničkom igrom stilizuje folklorne pokrete, kostimografkinja Senka Ranosavljević ponudila je kostime koji verno oslikavaju period u kom se radnja opere dešava, dok su dirigenti Dian Čobanov i Mikica Jevtić partituri prišli zajedničkom analizom.

Retko operski reditelji i dirigenti imaju pred sobom partituru živog kompozitora, pa da im je još “na dohvat ruke”. U kojoj su Vas meri konsultovali, ili ste im dali potpuno odrešene ruke po modelu “vidimo se na premijeri”?

– Kako kaže maestro Dian Čobanov, „imao sam priliku da lično upoznam maestra Divjakovića i održali smo nekoliko zajedničkih sastanaka na kojima smo diskutovali o muzičkim i dramaturškim detaljima, o tempu, artikulaciji, dinamici i tome slično. Razgovori su bili produktivni, jer sam na taj način stekao još bolji utisak o operi, a i maestro Divjaković je prihvatio neke moje interpretacijske predloge”. Na isti način razgovorao sam sa solistima, koji su u podeli opere, sa dirigentom hora Vesnom Kesić Krsmanović, dok su sa rediteljem često razgovori počinjali u kasnim noćnim satima a završavali se u ranim jutarnjim..

– Moj opus obuhvata dela raznovrsnih žanrova koja su pisana za različite ansamble i soliste. Od ciklusa solo pesama “Na buri” (na stihove Desanke Maksimović), “Jablanovi” (Jovan Dučić), “Ni bogova ni molitava” (Ivo Andrić), pa dva gudačka kvarteta, koncert za hornu i gudački orkestar, “Sinfonietta Dramatica” za orkestar harmonika, “Altum silencijum” za hor, gudački orkestar, soliste, klavir i udaraljke, “Sinfonietta” i “Svečana uvertira” za simfonijski orkestar kao i najnovije delo, koje je 17. februara 2022. izveo Vojvo đanski simfonijski orkestar sa dirigentom Aleksandrom Markovićem “Balkanska fantazija”, onda beleti “Altum silencijum”, “Predsmrtna ljubavna pesma”, “Banović Strahinja” i sad opera “Vladimir i Kosara”. Ova su dela izvođena u mnogim zemljama Evrope, u prestižnim koncertnim dvoranama poput: Pillharmonie Berlin Grosser Saal, Royal College of music London, Herkulessaal der Residenz Munchen, Viktoria Hall Geneve... I sva ta dela koja sam napisao i koja su izvođena daju mi podstrek te, bez obzira na godine, verujem da imam šta još da naučim. I razmišljam o novoj scenskoj kompoziciji.

I dalje domaći kompozitori nerado pišu opere. Ima li tu i određene bojazni da će neminovno uslediti poređenja sa Verdijem, Pučinijem..?

– Moja opera se ne može porediti sa operskim velikanima poput Verdija, Pučinija ili Bizea, jer sam je pisao drugačijim muzičkim jezikom. Za legendu o Vladimiru i Kosari, koja se dešava na prostoru Duklje krajem DŽ i početkom DŽI veka, koristio sam arhaični, plagalni harmonski melos, koji je obojen folklornim motivima srednjeg veka. Drugim rečima, želim da ponudim Evropi one vrednosti koje ona nema a u tradiciji su Balkana. Zato mislim da opera „Vladimir i Kosara” ima svoje mesto u našoj Evropi.

Svojevremeno je Udruženje kompozitora Vojvodine u saradnji sa KCV “Miloš Crnjanski” štampalo odabrane partiture ovdašnjih autora. Da li je to jedan od mogućih puteva da njihove kompozicije ne ostanu zakopane po fiokama?

– Danas štampati domaća dela a koja nisu izvođena i prepoznata sa svim svojim vrednostima i potrebama izvođača, mislim da je velika greška. Ilustracije radi, moja partitura za orkestar harmonika “Sinfonietta Dramatca“ štampana je u izdavačkoj kući “Jetelina” samo zato što je bila velika zainteresovanost orkestara. I do sada je štampano treće izdanje, i to partitura sa svim štimovima.

Prve kompozicije ste napisali pre bezmalo pola veka. U kojoj meri znanje, iskustvo pa i emocije, akumulirani kroz sve te godine i pretočeni u brojne poznate i rado izvođene partiture, predstavljaju obavezu, opterećenje čak kada stvarate novo delo, ili su, naprotiv, najbolja moguća podloga da se i dalje istražuje, eksperimentiše...

– Odavno sam završio u svom kompozitorskom opusu sa aleatorikom u muzici, slučajnim harmonskim susretima slobodnih melodija i grafičkih šema u improvizovanju svakog muzičara ponaosob. Nisam zagovornik da se u stvaralaštvu vraćamo unazad, ali nisam ni za to da se odbace one vrednosti koje su vremenom nadgrađivane i usavršavane. Taj spoj prošlosti i okvir sadašnjosti, odnosno moderne umetnosti, sa očuvanjem tradicionalnih i savremenih evropskih vrednosti i tradicijom Balkana, pruža umetniku mogućnosti za stvaranje dela koja dopunjavaju kulturnu baštinu Evrope.

M. Stajić