ИНТЕРВЈУ СТЕВАН ДИВЈАКОВИЋ, КОМПОЗИТОР Ослушкујем своје дело
На сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта вечерас ће опера „Владимир и Косара“ Стевана Дивјаковића, која је пре пет година премијерно концертно изведена, доживети своју сценску праизведбу.
Једном од најплоднијих новосадских композитора ово је прво оперско дело, али су његови балети „Алтум Силентиум“, „Предсмртна љубавна песма“ („Поема о љубави“) већ извођени на сцени СНП-а, а писао је и музику за низ драмских представа нашег најстаријег професионалног театра: „Мурлин Мурло“, „Мера за меру“, „Ревизор“, „Мрешћење шарана“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Грета, страница 89… Дивјаковић је, иначе, аутор и либрета опере, који је наслоњен на истоимене драме Лазара Лазаревића и Петра Прерадовића, као и трагедију „Владислав“ Јована Стерије Поповића, односно темељи се на легенди о дукљанском кнезу и његовој верној љуби.
– Опера је синтеза поезије, драме, музике, плеса, архитектуре и ликовне уметности – каже за „Дневник” маестро Стеван Дивјаковић. – Да би оперу истргнули из наивне застарелости, морате пронаћи нове свеже импулсе применом савремене режије, која је у оперском стваралаштву често била занемаривана или на неадекватан начин примењивана. Композитор мора да у самој форми и структури опере остави простор редитељу да изнесе своју креативност данашњег времена, пружајући слушаоцу једну нову комуникацију са делом. Оперу „Владимир и Косара” написао сам у жељи да јединственим и универзалним музичким језиком понудим савременом човеку актуелна питања и одговоре из садашњости и прошлости.
Да ли сте након концертног извођења Ваше опере “Владимир и Косара” пре пет година интервенисали на либрету и/или музичком материјалу, спремајући је за сценску поставку, или се држите оног шаховског правила “такнуто макнуто”?
– Композитор сам који ослушкује своје дело, и то често у тишини гледајући у партитуру. Када је опера у питању, важно је доћи до заједничког сценског решења. Тако да могу рећи да на партитури јесте вршена одређена корекција због драматуршких потреба... И тим који је постављен од стране опере СНП-а заиста је сјајан, јер редитељ Александар Николић опери даје једну нову димензију у режији, кореограф Алексанар Илић уметничком игром стилизује фолклорне покрете, костимографкиња Сенка Раносављевић понудила је костиме који верно осликавају период у ком се радња опере дешава, док су диригенти Диан Чобанов и Микица Јевтић партитури пришли заједничком анализом.
Ретко оперски редитељи и диригенти имају пред собом партитуру живог композитора, па да им је још “на дохват руке”. У којој су Вас мери консултовали, или сте им дали потпуно одрешене руке по моделу “видимо се на премијери”?
– Како каже маестро Диан Чобанов, „имао сам прилику да лично упознам маестра Дивјаковића и одржали смо неколико заједничких састанака на којима смо дискутовали о музичким и драматуршким детаљима, о темпу, артикулацији, динамици и томе слично. Разговори су били продуктивни, јер сам на тај начин стекао још бољи утисак о опери, а и маестро Дивјаковић је прихватио неке моје интерпретацијске предлоге”. На исти начин разговорао сам са солистима, који су у подели опере, са диригентом хора Весном Кесић Крсмановић, док су са редитељем често разговори почињали у касним ноћним сатима а завршавали се у раним јутарњим..
– Мој опус обухвата дела разноврсних жанрова која су писана за различите ансамбле и солисте. Од циклуса соло песама “На бури” (на стихове Десанке Максимовић), “Јабланови” (Јован Дучић), “Ни богова ни молитава” (Иво Андрић), па два гудачка квартета, концерт за хорну и гудачки оркестар, “Sinfonietta Драматица” за оркестар хармоника, “Алтум силенцијум” за хор, гудачки оркестар, солисте, клавир и удараљке, “Sinfonietta” и “Свечана увертира” за симфонијски оркестар као и најновије дело, које је 17. фебруара 2022. извео Војво ђански симфонијски оркестар са диригентом Александром Марковићем “Балканска фантазија”, онда белети “Алтум силенцијум”, “Предсмртна љубавна песма”, “Бановић Страхиња” и сад опера “Владимир и Косара”. Ова су дела извођена у многим земљама Европе, у престижним концертним дворанама попут: Pillharmonie Берлин Grosser Саал, Royal College оф мусиц Лондон, Herkulessaal дер Ресиденз Munchen, Викториа Hall Геневе... И сва та дела која сам написао и која су извођена дају ми подстрек те, без обзира на године, верујем да имам шта још да научим. И размишљам о новој сценској композицији.
И даље домаћи композитори нерадо пишу опере. Има ли ту и одређене бојазни да ће неминовно уследити поређења са Вердијем, Пучинијем..?
– Моја опера се не може поредити са оперским великанима попут Вердија, Пучинија или Бизеа, јер сам је писао другачијим музичким језиком. За легенду о Владимиру и Косари, која се дешава на простору Дукље крајем Џ и почетком ЏИ века, користио сам архаични, плагални хармонски мелос, који је обојен фолклорним мотивима средњег века. Другим речима, желим да понудим Европи оне вредности које она нема а у традицији су Балкана. Зато мислим да опера „Владимир и Косара” има своје место у нашој Европи.
Својевремено је Удружење композитора Војводине у сарадњи са КЦВ “Милош Црњански” штампало одабране партитуре овдашњих аутора. Да ли је то један од могућих путева да њихове композиције не остану закопане по фиокама?
– Данас штампати домаћа дела а која нису извођена и препозната са свим својим вредностима и потребама извођача, мислим да је велика грешка. Илустрације ради, моја партитура за оркестар хармоника “Sinfoniеtta Драматца“ штампана је у издавачкој кући “Јетелина” само зато што је била велика заинтересованост оркестара. И до сада је штампано треће издање, и то партитура са свим штимовима.
Прве композиције сте написали пре безмало пола века. У којој мери знање, искуство па и емоције, акумулирани кроз све те године и преточени у бројне познате и радо извођене партитуре, представљају обавезу, оптерећење чак када стварате ново дело, или су, напротив, најбоља могућа подлога да се и даље истражује, експериментише...
– Одавно сам завршио у свом композиторском опусу са алеаториком у музици, случајним хармонским сусретима слободних мелодија и графичких шема у импровизовању сваког музичара понаособ. Нисам заговорник да се у стваралаштву враћамо уназад, али нисам ни за то да се одбаце оне вредности које су временом надграђиване и усавршаване. Тај спој прошлости и оквир садашњости, односно модерне уметности, са очувањем традиционалних и савремених европских вредности и традицијом Балкана, пружа уметнику могућности за стварање дела која допуњавају културну баштину Европе.
М. Стајић