TVOJA REČ: LAZAR BUKUMIROVIĆ (20) Današnja poezija je iskrenija nego ikada

Od tada je, razume se, ispitivao i istraživao svoj književni put, čak do te mere da je dao šansu i matematici, koju takođe obožava, upisavši specijalno matematičko odeljenje u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Ipak, ljubav prema pisanoj reči i ispoljavanju emocija na taj način, kao i čitanje tuđih redova ličnosti, vremenom je prevagnula, pa je tako Lazar sad na drugoj godini studija srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Takođe, nikako ne treba zaboraviti da je i ovaj mladi vunderkind (kako ga opisuju oni koji ga bolje znaju) od nedavno i glavni i odgovorni urednik portala „Poenta”, osim toga piše i kritiku, prevodi sa španskog i na španski, objavljuje naučne radove...

- Oduvek pišem, možemo reći da sam pesnik od šeste godine - nasmejan je Lazar dok s puno ljubavi priča o pisanju. - Ali, nakon četiri godine matematičke gimnazije, gde sam, naravno, bio đak generacije, išao sam i na matematičke olimpijade, došlo je vreme da upišem fakultet i nekako sam prelomio da to bude književnost i sad često kažem: “Da mogu, dvaput bih je upisao!” Ona je tu od početka, ali više puta sam proveravao da li je to tako, nikad je nisam slepo pratio, više puta sam sebe stavljao na test, da tako kažem.

Šta te je privuklo književnosti kad si imao šest godina?

- Imam dve starije sestre i, kako to obično ide s mlađim bratom, počele su da se dopisuju na papirima da ih ja ne čujem ili su pričale na engleskom, što je meni jako smetalo, pa sam sa četiri godine naučio da čitam, ali i da razumem engleski. Tako sam počeo svašta da čitam i onda sam pisao dečje pesmice, ali ne mogu da kažem da me je nešto posebno privuklo. Više je bila u pitanju znatiželja.

Šta je ono što te sada pokreće da pišeš i kakvu poeziju pišeš?

- Uh, to je veoma komplikovano pitanje. Pišem baš veoma dugo, ali ozbiljnije pišem od srednje škole. U drugom razredu sam krenuo da čitam Branka Miljkovića i kad sam ga prvi put pročitao, nisam mogao da spavam koliko sam bio oduševljen. Recimo da sam tad već znao da ću pisati ozbiljnije. Sad pišem - ne znam ni ja šta sve pišem... Objavio sam zbirku, mada mi je ona nekako previše mladalački isforsirano mračna. Sad pišem baš „svetlosne” pesme, ako mogu tako da kažem, ali su sve veoma intimne, refleksivne, emotivne, tako da nemam neki jednoznačan odgovor kakvu poeziju pišem.

Spominješ mračne i svetle pesme... Meni se, recimo, dešava da kad sam tužna pišem veselu poeziju, a kad sam dobro raspoložena, naiđu mi neki skoro depresivni stihovi...

- To je, možda, neka potreba da se održi ravnoteža. Često kažem da, kad sam srećan, ne volim da sam preterano srećan, pa pustim tužnu muziku. Retko kad pišem o sadašnjem trenutku, uvek su to neka sećanja, jer mi zaista nekad treba više vremena da procesuiram neke emocije i događaje, pa sam spreman da pišem o nekoj sreći koja se završila, ali se u tom trenutku ne osećam srećno. Ima to sve i te kako mnogo smisla.

Imaš li viđenje nekog puta pred sobom, s obzirom na to da bavljenje književnošću pomalo deluje apstraktno i danas „nesigurno”?

- Sve sam nesigurniji... Kada sam upisivao fakultet, mislio sam da ću biti profesor, pesnik... ali sad kad sam u tome, kad prolazim kroz sve to, nije više ni pitanje šta mogu da radim, nego šta želim da radim. Recimo, srednjovekovna književnost me je baš oduševila i mislim da ću se možda njome baviti. Pišem i kritiku i urednik sam, objavljujem naučne radove, pišem svašta, skoro sam počeo da prevodim sa španskog i na španski, tako da... Više nije pitanje opcija, uvek ću imati nešto da radim. To je pomalo i moja negativna osobina, ne mogu nikad da se odlučim samo za jednu stvar, a književnost je takva pa ni ne moram da budem jednoznačan, ali najlepše i najlakše obavljam urednički posao. Ovo iskustvo na „Poenti” mi je dragoceno, radujem se kad mogu prvi da pročitam nečiju poeziju ili da prvi dam neku sugestiju. Nije to egoizam, nego tako mogu direktno da učestvujem u nečijoj afirmaciji. Voleo bih da budem poetski mentor, tako sam to formulisao. To je najdivniji deo mog celokupnog književnog bavljenja, jer mi je drago što mogu da pokušam da premostim taj jaz između autora i objavljivanja.

Lazar Bukumirović je autor zbirke pesama „Udžbenik svakodnevice” koju je objavila Matica srpska 2021. godine. Poezija koja se nalazi među tim koricama stvarana je godinama i nekako neplanski postala deo iste kolekcije.

- Ova zbirka nije imala trnovit put, nego baš organski, sazrevala je sa mnom, jer u njoj su dve-tri godine mog stvaranja, pa je doživljavam kao svojevrsnu malu vremensku kapsulu mojih najlepših godina - objašnjava Lazar. - Ona je klasična gimnazijalska poezija, ni sam ne znam zašto je mračna, nisam imao nekakav težak period. U suštini, cela zbirka koketira sa izborom i moj lirski subjekat često bira da bude neslobodan, odnosno da ostane u toj svakodnevici, uporno i uporno, nikako da se probudi iz tog košmara. Ali prve pesme koje sam napisao nakon te zbirke su onakve kako zamišljam atos, to je odmah svetlo, odmah sam se probudio iz košmara. Drago mi je i da sam je veoma rano napisao, jer sad mogu da se bavim književnošću mnogo ozbiljnije.

U kontekstu svega toga, kao i činjenice da „Poenta” radi prevashodno na promociji mladih autora/ki, kakav si utisak stekao o tome koliko su i kako mladi danas okrenuti književnosti, ne samo kao autori već i kao publika?

- To je veoma raznovrsno. Ima svačega u onome što čitam, ali rekao bih da smo mi jedna veoma zanimljiva poetska generacija, najličnija. Uvek su postojale neke norme, ne mislim književne, već potreba da se nečija poetika nametne, a toga danas nema i svako je usmeren isključivo ka sebi, što se tiče pisanja. Nema potrebe da se bilo ko izdvaja, tako da nastaje jedna divna lična poezija, što je meni drago, jer neke od najboljih pesama koje sam pročitao bile su baš na „Poentinom” mejlu koje su nam ljudi poslali. Rekao bih da „Poenta” ima i mlade pesnike/inje, ali i mlade čitaoce. Imaju dobar pregled sadašnje scene, a danas je lako da svako nađe šta želi da čita i tako se rađa jedna neusiljena raznorodnost u poeziji koja je baš iskrena. Čini mi se da je današnja poezija iskrenija nego ikada. Generacijski nemamo sluha za druge osobe, što je problematično na dalje staze, imamo manje kvalitetnu komunikaciju, ali osvešćujemo svoje emocije, što je prednost u ličnoj poeziji.

Mislim da je i današnji način života doprineo da mladi imaju potrebu da se prevashodno sebi obraćaju, a ne drugima...

- Da, i meni je drago zbog toga. Dobro je i što ne čitaju svi sve, mislim da je bolje i konstruktivnije pročitati nešto što će na nas ostaviti veliki utisak, nego konzumeristički uzimati knjige. Mislim da je književnost, posebno među bibliofilima, postala roba, knjige se danas prodaju na trafici, a nije im tamo mesto. Bolje je da čitamo tuđe rukopise ili prijateljsku poeziju koja ne mora nikad ni biti objavljena. Jer dominantna književnost, koja se nalazi na listama za dobijanje nagrada, izgubila je sakralnu dimenziju i postala je roba, što mi je jako žao, ali sa druge strane, mislim da poezija koju ja najviše čitam, nastaje baš isključivo za potrebe autora. Drago mi je da je kvalitetna poezija postala manje čitana, ne treba da bude populistička, poezija ne treba da se demokratizuje, treba da ostane aristokratska disciplina.

L. Radlovački