ТВОЈА РЕЧ: ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (20) Данашња поезија је искренија него икада

Од тада је, разуме се, испитивао и истраживао свој књижевни пут, чак до те мере да је дао шансу и математици, коју такође обожава, уписавши специјално математичко одељење у Првој крагујевачкој гимназији. Ипак, љубав према писаној речи и испољавању емоција на тај начин, као и читање туђих редова личности, временом је превагнула, па је тако Лазар сад на другој години студија српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду.

Такође, никако не треба заборавити да је и овај млади вундеркинд (како га описују они који га боље знају) од недавно и главни и одговорни уредник портала „Поента”, осим тога пише и критику, преводи са шпанског и на шпански, објављује научне радове...

- Одувек пишем, можемо рећи да сам песник од шесте године - насмејан је Лазар док с пуно љубави прича о писању. - Али, након четири године математичке гимназије, где сам, наравно, био ђак генерације, ишао сам и на математичке олимпијаде, дошло је време да упишем факултет и некако сам преломио да то буде књижевност и сад често кажем: “Да могу, двапут бих је уписао!” Она је ту од почетка, али више пута сам проверавао да ли је то тако, никад је нисам слепо пратио, више пута сам себе стављао на тест, да тако кажем.

Шта те је привукло књижевности кад си имао шест година?

- Имам две старије сестре и, како то обично иде с млађим братом, почеле су да се дописују на папирима да их ја не чујем или су причале на енглеском, што је мени јако сметало, па сам са четири године научио да читам, али и да разумем енглески. Тако сам почео свашта да читам и онда сам писао дечје песмице, али не могу да кажем да ме је нешто посебно привукло. Више је била у питању знатижеља.

Шта је оно што те сада покреће да пишеш и какву поезију пишеш?

- Ух, то је веома компликовано питање. Пишем баш веома дуго, али озбиљније пишем од средње школе. У другом разреду сам кренуо да читам Бранка Миљковића и кад сам га први пут прочитао, нисам могао да спавам колико сам био одушевљен. Рецимо да сам тад већ знао да ћу писати озбиљније. Сад пишем - не знам ни ја шта све пишем... Објавио сам збирку, мада ми је она некако превише младалачки исфорсирано мрачна. Сад пишем баш „светлосне” песме, ако могу тако да кажем, али су све веома интимне, рефлексивне, емотивне, тако да немам неки једнозначан одговор какву поезију пишем.

Спомињеш мрачне и светле песме... Мени се, рецимо, дешава да кад сам тужна пишем веселу поезију, а кад сам добро расположена, наиђу ми неки скоро депресивни стихови...

- То је, можда, нека потреба да се одржи равнотежа. Често кажем да, кад сам срећан, не волим да сам претерано срећан, па пустим тужну музику. Ретко кад пишем о садашњем тренутку, увек су то нека сећања, јер ми заиста некад треба више времена да процесуирам неке емоције и догађаје, па сам спреман да пишем о некој срећи која се завршила, али се у том тренутку не осећам срећно. Има то све и те како много смисла.

Имаш ли виђење неког пута пред собом, с обзиром на то да бављење књижевношћу помало делује апстрактно и данас „несигурно”?

- Све сам несигурнији... Када сам уписивао факултет, мислио сам да ћу бити професор, песник... али сад кад сам у томе, кад пролазим кроз све то, није више ни питање шта могу да радим, него шта желим да радим. Рецимо, средњовековна књижевност ме је баш одушевила и мислим да ћу се можда њоме бавити. Пишем и критику и уредник сам, објављујем научне радове, пишем свашта, скоро сам почео да преводим са шпанског и на шпански, тако да... Више није питање опција, увек ћу имати нешто да радим. То је помало и моја негативна особина, не могу никад да се одлучим само за једну ствар, а књижевност је таква па ни не морам да будем једнозначан, али најлепше и најлакше обављам уреднички посао. Ово искуство на „Поенти” ми је драгоцено, радујем се кад могу први да прочитам нечију поезију или да први дам неку сугестију. Није то егоизам, него тако могу директно да учествујем у нечијој афирмацији. Волео бих да будем поетски ментор, тако сам то формулисао. То је најдивнији део мог целокупног књижевног бављења, јер ми је драго што могу да покушам да премостим тај јаз између аутора и објављивања.

Лазар Букумировић је аутор збирке песама „Уџбеник свакодневице” коју је објавила Матица српска 2021. године. Поезија која се налази међу тим корицама стварана је годинама и некако неплански постала део исте колекције.

- Ова збирка није имала трновит пут, него баш органски, сазревала је са мном, јер у њој су две-три године мог стварања, па је доживљавам као својеврсну малу временску капсулу мојих најлепших година - објашњава Лазар. - Она је класична гимназијалска поезија, ни сам не знам зашто је мрачна, нисам имао некакав тежак период. У суштини, цела збирка кокетира са избором и мој лирски субјекат често бира да буде неслободан, односно да остане у тој свакодневици, упорно и упорно, никако да се пробуди из тог кошмара. Али прве песме које сам написао након те збирке су онакве како замишљам атос, то је одмах светло, одмах сам се пробудио из кошмара. Драго ми је и да сам је веома рано написао, јер сад могу да се бавим књижевношћу много озбиљније.

У контексту свега тога, као и чињенице да „Поента” ради превасходно на промоцији младих аутора/ки, какав си утисак стекао о томе колико су и како млади данас окренути књижевности, не само као аутори већ и као публика?

- То је веома разноврсно. Има свачега у ономе што читам, али рекао бих да смо ми једна веома занимљива поетска генерација, најличнија. Увек су постојале неке норме, не мислим књижевне, већ потреба да се нечија поетика наметне, а тога данас нема и свако је усмерен искључиво ка себи, што се тиче писања. Нема потребе да се било ко издваја, тако да настаје једна дивна лична поезија, што је мени драго, јер неке од најбољих песама које сам прочитао биле су баш на „Поентином” мејлу које су нам људи послали. Рекао бих да „Поента” има и младе песнике/иње, али и младе читаоце. Имају добар преглед садашње сцене, а данас је лако да свако нађе шта жели да чита и тако се рађа једна неусиљена разнородност у поезији која је баш искрена. Чини ми се да је данашња поезија искренија него икада. Генерацијски немамо слуха за друге особе, што је проблематично на даље стазе, имамо мање квалитетну комуникацију, али освешћујемо своје емоције, што је предност у личној поезији.

Мислим да је и данашњи начин живота допринео да млади имају потребу да се превасходно себи обраћају, а не другима...

- Да, и мени је драго због тога. Добро је и што не читају сви све, мислим да је боље и конструктивније прочитати нешто што ће на нас оставити велики утисак, него конзумеристички узимати књиге. Мислим да је књижевност, посебно међу библиофилима, постала роба, књиге се данас продају на трафици, а није им тамо место. Боље је да читамо туђе рукописе или пријатељску поезију која не мора никад ни бити објављена. Јер доминантна књижевност, која се налази на листама за добијање награда, изгубила је сакралну димензију и постала је роба, што ми је јако жао, али са друге стране, мислим да поезија коју ја највише читам, настаје баш искључиво за потребе аутора. Драго ми је да је квалитетна поезија постала мање читана, не треба да буде популистичка, поезија не треба да се демократизује, треба да остане аристократска дисциплина.

Л. Радловачки