GEJM OVER  „Kafka mašin” na sceni Srpskog narodnog pozorišta

Za ljubitelje književnosti već je nešto drugačije kada dođe do ove permutacije, u novoj predstavi “Srpskog narodnog pozorišta”, u režiji Veljka Mićunovića, koji je zajedno sa Katom Đarmati dramaturški prebirao po životu i delu velikog pisca. Kafka je poznat, a čak je i Miler računao s tim kad je mašinizovao svog Hamleta, upisujući u njega svo iskustvo posle Šekspira, vlastite, a i reference spram glumaca, sveta (pozorišta).

No, Hamlet će i dalje biti “Hamlet”, Šekspir, a i Kafka zaostavština je koju danas gotovo da podrazumevaju svi, čak i oni koji nikad ni slova iz “Procesa”, “Dvorca”, “Preobražaja”, “Amerike”, nisu pročitali, a kamoli koji list njegovih dnevnika i pisama. Tu složenu problematiku i njenu analizu skloniti po strani, pa ko dođe na predstavu u SNP, i dalje će imati šta da vidi. Ne znam da li će ovu predstavu da razume ili ne, kako će da je doživi, ali znam da o njoj može da se razgovara, misli, a uveren sam da bi mogla i da se voli, kao što su je očigledno voleli njoj posvećeni glumci.

Što se mene tiče, ja ću u Kafki nastaviti da uživam čitajući. I pravo da vam kažem, hvatao sam sebe tokom predstave kako razmišljam o tome šta ću da napišem. „Kafka mašin“ ima tu neku moć da je veoma interesantna, likovno, muzički i izvođački veoma lepa u svakoj poželjnoj estetskoj kategoriji, istovremeno ne baš toliko koumunkativna i apsolutno neprozirna za uobičajene postupke, analize, uspostavljanja kritičke refleksije o likovima i odnosima. Da, baš kao što bi trebalo da znaju svi, ono, to je taj čudnovati, „bolesni“ Kafka, činovnik koji dok popunjava formulare u očevoj firmi ispisuje stranice i stranice teksta van svakog predviđenog okvira u „eksel“ tabeli.

Jedino se situacija u predstavi nametala kao evidentna i sa njom se lako identifikovati. Sudi se jednom čoveku, dok on pokušava da razume, da se oslobodi, da uspostavi ljudski kontakt sa nekim, često i bilo kim.

Retko sam u Srpskom narodnom pozorištu video tako tačnu podelu. Radoje Čupić je sa svojim ludičkim potencijalom, kvalitetima glumačke igre koji se baziraju na njegovoj naočitoj scenskoj pojavi, pomalo usporenom, a intenzivnom pokretu. Dijaboličnom kretnjom, dubokim tonom glasa, izazivajući jezu poput Mikija Rurka u „Anđeoskom srcu“, ulazio je u svaku poru čula i prosto plenio kao Klam („Zamak“), ukoliko se uopšte može uspostaviti jasna podela na Kafkina dela i njene likove. Jer, Klam je istovremeno bio i Kafkin otac, taj ugojeni biznismen ili kako su ga već nazivali, samo što je ovde prikazan kao jedan od vrhovnih šrafova glomaznog aparata, glava koja se svojim spiralno nazubljenim telom i oštricom na dnu uvija režući i otkidajući komade tkiva. I, o, da, bio je i Radoje Čupić.

K. (Kafka, Evrimen) Aljoše Đidića bio je savršeno zavisan od ovog odnosa, prema ocu, prema vlasniku Zamka, prema ljudima koje ne razume, prema slobodi koju pokušava da artikuliše, prema kolegama glumcima na sceni. Fino vibriranje i podrhtavanje njegovog tela učinilo je da u jednom trenutku od stiropora ili ne znam već tačno šta se tu koristi, zaista vidimo sneg. Krvavi sneg iz „Procesa“. Bacanje njegovog tela, odgurivanje i udaranje, sudaranje od ograde sistema, u njegovom slučaju stvarno je znalo da zaboli.

Draginja Voganjac je sve vreme nekako čudno bila Draginja Voganjac i... Frida? Ili Kafkina majka, tiha i povučena, distancirana žena, kako je opisuju biografi, pa i sam pisac. Njena igra je minimalističkom scenskom radnjom govorila mnogo toga i plenila. Ima ona neka tajna koju glumac „iznosi“ na scenu, misterija ko je on ili ona u tom trenutku, o čemu razmišlja: partnerima na sceni, replici, ili publici, a možda i o detetu, ljubavi... E, tu tajnu je igrala Draginja Voganjac u predstavi „Kafka mašin“. 

Frida je definitivno bila Jovana Mišković, ali i Marija Medenica. Njih dve su svaka svojim glumačkim bićem dali izuzetnu živost ovoj predstavi. Marija Medenica pomalo muškobanjastom, suzdržanom, čvrstom pojavom i igrom koja nije smela, nije trebala da odaje emocije. I Jovana Mišković u čijoj igri emocije pršte na sve strane, ali nameštene tako da odzvanjaju prazno, besmisleno, kao i svet u kojem boravi.

Marka Savića dugo nisam gledao, a još duže kako igra sa lakoćom, kao da mu je prijalo da ne bude neki od već izgrađenih likova. Podsetio me na „Haj lajf – Zdrav(o), živote“ Lija Mekgudgala i Nikole Zavišića (SNP, nekad davno). On i Dušan Vukašinović igraju par, nisam zapamtio ni imena, niti povezao odakle su („Proces“?), programske knjižice odavno ne čitam, trudim se da gledam predstave. Blesav par, apsurdan, Rozenkranc i Gildenstern, recimo, kad smo već (bili) kod Šekspira i savremenih recepcija. Samo, Roz i Gil totalno u službi zla. Dušan Vukašinović je loš policajac u tom paru. Odličan.

Igor Greksa igra psa. Pa, ne baš. Ali, tako nešto. Kera. Jedna od najefektnijih scena u predstavi je kada mu se naredi: „U zakon!“ Onda on trčkara četveronoške, dahće i namesti se u položaj da mu ostali vitlaju jabučaste kugle u prepone, dok on uzvikuje slova pravnih izreka. Zna on i da reži, a ima toga još. Saslušanja su all over Kafka maćine. Sem u jednoj sceni, i ta mi je baš draga. Gejm over. 

        Igor Burić