Ljubomir Simović održao besedu na Svečanoj akademiji u čast Dučića

Svečanu akademiju u čast Dučića obeležio je nadahnut govor Simovića, ali i Dučićevi stihovi po Simovićevom izboru, koje su govorili istaknuti dramski umetnici, glumci Vojislav Voja Brajović i Nebojša Kundačina.



"Put koji je Jovan Dučić prešao kao pesnik, dug je i pun protivrečnosti. A svaki razgovor o tom putu neizbežno počinje od njegov programske pesme Poezija iz ciklusa Senke na vodi u kojoj on poeziju vidi kao nešto ekskluzivno, nešto što se najodlučnije distancira od svakidašnjice", rekao je na početku svoje besedu književnik, pesnik i dramski pisac Ljubomir Simović.



Onda je pesnik Simović citirao pesmu Poezija, gde stihovi kažu - "Mirna kao mramor, hladna kao stena, ti si bledo tiho devojče što sneva".



Prema njegovim rečima, takvo shvatanje poezije dovelo je Dučića do „Carskih soneta“ i „Dubrovačkih poema“.



Simović navodi da u takvim pesmama sve blešti od zlata, jer su zlatni noževi, pojasevi, posuđe, strele, zidovi i konji takođe potkovani zlatom.



"Ne zaboravimo da jedan od najvećih poštovalaca Dučićevog pesništva - Milan Kašanin, ocenjuje da je nagomilavanje tolikog zlata i blaga ''ne samo nemogućno, već nije ni gospodstveno", podsetio je pesnik Simović, inače značajan veoma i kao dramski pisac, čije se komadi često igraju širom Srbije i regiona - Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović.



On je primetio da Milan Kašanin (1895-1981), istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar, kaže da "Dučića zanosi, ne monaški Hilandar, nego aristokratski Dubrovnik".



To nije ni čudo, navodi Simović, jer Dućića svakako privlači Mediteran, ta atmosfera i kultura.



Kasnije, kada su nastupili balkanski ratovi i Prvi svetski rat, kako kaže pesnik u besedi - Dučićevo pero počinje da se usijava, tako da u nizu pesama - Ave Serbia i Himna pobednika, on je opevao srpske pobede.



Dalje je Simović analizirao obiman opus književnika Dučića kroz vanvremensku poeziju, gde je istakao između ostalog, da se sa maskama, pre Dučića suočio pesnik Vojislav Ilić, a posle Dučića ovaj motiv uzima Miloš Crnjanski u antologijskoj pesmi Lament nad Beogradom.



"Ko se krije iza tih maski? Uhode, ubice, a možda i Bog ili neka sila koja je Boga stvorila kao masku?", pita se Simović, a onda i nastavlja.



"I ne samo da čovek ne zna ko se iza tih pretećih maski krije, nego, što je još gore, ne zna da li je možda i on sam samo nečija maska", podvukao je dramski pisac i pesnik.



Simović je, takođe, primetio da tek kada se Dučić oslobodio onog spomenutog carskog srebra i zlata, otkrio je prava bogatstva.

"Od pesama koje su ispevali njegova taština i snobizam, preko soneta i salonskih drama i melodrama, Dučić je dospeo do onih sadržaja koje mu otkrivaju noć i hercegovački pejzaž", stoji u govoru.



Na kraju izlaganja, gospodin akademik Simović je rekao da je nemoguće u jednom vremenski ograničenom izlaganju obuhvatiti sve slojeve i složenost Dučićevog pesničkog dela.



"Ipak, nijedna prilika, ma koliko bila ograničena, ne sme se propustiti a da se ne ukaže na to da je on, više nego iko pre njega, razvio i usavršio naš pesnički izraz. Njegove pesme, donoseći nove dramatične sadržaje, formiraju vrh kojim se završava jedna velika pesnička epoha. To je vrh sa koga se ukazuju novi putevi i horizonti, i vrh koji se, kako vreme prolazi, vidi iz sve veće daljine", zaključio je Simović.



Prema izboru pesnika, glumci su onda nadahnuto, dramski, pročitali ukupno 18 pesama Jovana Dučića, svaki po devet - Voja Brajović (Čekanje, Međa, Gozba, Senka, Pesma, Bor, Bukva, Put, Krila) i Nebojša Kundačina (Suncokreti, Jablanovi, Kob, Slutnja, Natpis, Tajna, Noć, Mravi, Zavet).



Posle je održano svečano otvaranje naučnog skupa "Jovan Dučić - pesnik i diplomata".



Pre početka radnog dela naučnog skupa prikazan je dokumentarni film "Kroz Trebinje sa Jovanom Dučićem", Alumni Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.



Očekuje se da će naučni skup o Jovanu Dučiću i obeležavanje 150. godišnjice od njegovog rođenja, biti završen sutradan u popodnevnim časovima.



Jovan Dučić (Trebinje, 1874 - Geri, Indijana, SAD, 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik.



U diplomatiji je bio uspešan više od tri decenije u nekoliko gradova i on je prvi jugoslovenski diplomata sa titulom ambasadora.



Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.



Pisao je dosta i u prozi, osim u poeziji: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, čuveno neprolazno delo "Blago cara Radovana" (1932) i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije.



Školuje se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završava tada čuvenu učiteljsku školu.



U somborskom listu "Golub" objavljena mu je prva pesma, "Samohrana majka", ispevana pod uticajem Vojislava Ilića.



Reči spomenutog istoričara umetnosti Milana Kašanina, smatra se da najbolje opisuju Dučićev život:



"Jovan Dučić je, kao čovek, pocrpeo iz života sve, kao što je, kao pisac, pocrpao sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao".



Ima veoma značajna dela poezije i drugih književnih vrsta - Pesme sunca (1929), Pesme ljubavi i smrti (1929), Carski soneti (1930), Plave legende (1930), Gradovi i himere (1930), Blago cara Radovana (1932).