Zaigrani u potrazi za plavim zecom

Predstava je, inače, rađena po motivima pesme „Plavi zec“ Duška Radovića, ali su u njenom stvaranju i oblikovanju učestvovali svi glavni akteri i saradnici.

- Shvatili smo u toku rada da ne želimo da se ponavljamo, da ponudimo publici ono što su već navikli da vide, nego smo pokušali, na malo drugačiji način, da dođemo do nekih stvari, i to je rezultiralo time da smo na probama dosta istraživali. Nismo uvek znali šta i kako hoćemo, nekako se u toku rada sve to nametalo. Malo je teže išlo nego što smo navikli, i što je bilo uobičajeno, ali mislim da je to opet zahtevalo od nas jednu drugu vrstu angažmana i razmišljanja. Malo smo se pomerili od onoga na šta smo već navikli znajući jedni druge, međutim, evo ova predstava je tražila nešto malo drugačije od nas, i mislim da je to veliki plus za nju, što je na kraju donelo i takav rezultat na festivalu – kaže glumac Slobodan Ninković za naš list.

        Rediteljka Emilija Mrdaković je htela da radi predstavu na temu plavog zeca, po pesmi Duška Radovića, postojao je i dramaturški predložak, ali tokom rada se ispostavilo da, kako to Ninković objašnjava, i sami glumci treba da budu dramaturzi, pisci, da svojim idejama dopune taj dramaturški predložak, i izmisle neke nove scene. Veliki deo toga je i ušao u predstavu.

- I u glumi je bilo nekih lutanja, dilema hoćemo li ovako ili onako da uradimo, ali nekako smo uspeli da nađemo zajednički stil koji nas je vodio, i prosto smo se prepustili igri, i tim našim idejama. Jednog trenutka smo se zaigrali kao deca. Nekako je sve to lako krenulo, i kada smo pronašli taj ključ šta i kako hoćemo, onda je sve krenulo da biva mnogo lakše. Mislim da ova predstava pruža jednu vrstu uživanja, ne samo deci, nego i odraslima, od kojih imamo fidbek. Kažu da uživaju i da nisu ni mogli da pretpostave da će od motiva jedne pesme Duška Radovića moći da se napravi ovako nešto. Nismo slepo pratili pesmu, ona je samo podznak toga šta znači taj plavi zec za nas, šta znači generalno plavi zec, i kao što je Emilija Mrdaković napisala u programskoj knjižici, plavih zečeva ima puno, ali da li mi uspemo da uhvatimo tog plavog zeca? Svaki plavi zec je neka naša želja, i kad uhvatimo jednog plavog zeca, ispunimo jednu želju, idemo ka sledećem? Ne, neko uspe da ulovi puno zečeva, neko ne uspe ni jednog – navodi Slobodan Ninković.

Kako pojašnjava Saša Latinović, pisati za lutkarsko pozorište je prilično specifično, zato što nije u pitanju sukob na nivou teksta, nego je uvek na nivou neke, pre svega fizičke radnje. Pisati za lutkarsko pozorište je posebno drugačije, nije klasični dramski tekst, na šta, kako primećuje Saša Latinović, naši dramaturzi realno nisu naviknuti. Zato su, u trenutku kad su glumci stupili na pozornicu, shvatili da ima previše teksta koji ne može da se igra lutkama. Jer, kako Saša Latinović ističe, tada bi lutka trebalo da stoji i priča, a ona ne može samo da stoji.

- Lutka mora da radi, da ide, da traga, gleda, istražuje, dodirne, da izvuče, dakle više je to fizički, nego što je na nivou govorne radnje. I mi smo stoga imali potrebu da nešto tu doradimo, izmenimo, promenimo. Osnovna konstrukcija jeste ostala, ali smo dosta toga izmenili između – ukazuje Saša Latinović.

Sa Emilijom Mrdaković su već kao nekakav tim, kako pominje Saša Latinović, i dodaje da nije siguran da li bi ona sa drugima baš otvoreno toliko sarađivala u tom smislu, jer su imali i kreativne rasprave.

- Bilo je nekad i žučno i burno, neko bi pomislio da se svađamo, ali daleko od toga da smo se posvađali, nego smo tražili agrumente, i odgovore na pitanja. Pa šta se njima desi? Zašto oni tragaju za plavim zecom? Šta je za njih plavi zec? Kako na njih deluje ostvarenje te ideje? Sva ta pitanja smo postavljali i tražili odgovore. Svako ima svog plavog zeca, osnosno svoje želje koje teži da ostvari. Šta su oni u predstavi ostvarili i u čemu je to njih promenilo ostvarenje njihovih traganja? Hteli smo da oni kao akteri cele te potrage dožive svog plavog zeca, odnosno da svojim primerima, ne shvativši da su to već prošli, uradili, pokažu deci šta sve moraš da radiš da bi ostvario neke svoje želje, odnosno uhvatio svog plavog zeca u tom trenutku – ističe Saša Latinović.

Kod lutkara glumac nije samo glumac, izvođač zadataka koje mu donese reditelj, nego je, po rečima Saše Latinovića, zaista koautor.

- Sa Emilijom Mrdaković smo stalno prolazili kroz sve to. Mi smo uz nju zajedno režirali, radili dramaturške intervencije, osmišljavali situacije, i onda, kada radite sve segmente predstave istovremeno, i kad su svi zajedno u tome, onda je to urađeno, osmišljeno, sistematično. Nama je sve jasno. Ne postoji momenat koji radiš da ti nije dovoljno, jasan, precizan, nego ste ga zajedno osmislili i onda je realizacija uvek uverljiva. Onda dobijate dobar rezultat, kad se bukvalno prošli kroz sve segmente procesa, i koautor ste svih segmenata – napominje Saša Latinović. 

                                                  N.Pejčić