Šandor Laslo: Kruna divnih dana

Već dugo nije igrao na sceni, a pravi kuriozitet je to što Laslo u predstavi „Klamov rat“ Kaija Hensela, u režiji Kinge Mezei (Narodno pozorište Subotica), igra profesora, što i jeste, na Akademiji umetnosti Novi Sad. U predstavi predaje nemački, a učenici se bune protiv njega, pa je učionica prazna, dok u životu predaje glumu, a studenti su ga ocenili desetkom. Ipak, poznat je kao vrlo strog profesor. Često im objašnjava kako je yabe da osećaju bilo šta, igraju nešto „iz dubine“, ako oni koji sede u publici gledaju u prazno, jer gledalac je mesto u kojem se dešava pozorište.

Kako teče ta komunikacija, da li je obostrana?

- Mora da dođe do trenutka kad je obostrana. Kada nije, onda nešto ne valja. Ili u meni, ili u njima, ili u obe strane. U početku to nije. Studenti drže odstojanje. Navikli su da sa odraslima ne smeju biti otvoreni. Ne isplati se. Postepeno, pokušavam da dođemo do tog nivoa da se između nas rodi poverenje. To je najvažnije. Ako ima poverenja, onda je otvoren put stvaranju. Ako ga nema, onda ima glumatanja, nečeg neprirodnog, veštačkog. Treba da shvate da mogu da se oslone na mene. Jesam strog. Povremeno i više nego što bi trebalo i što bi bilo zdravo. Kada dođemo do poverenja, onda nema više odstojanja sa njihove strane i nema toga šta ne smeju da urade u mom prisustvu. Kada se osmele da otvore te neke prozore, kapije, onda će već znati kako da dođu do tog stanja i kad ima više ljudi, kad budu igrali u pozorištu. Treba sebi da stvore formulu kako su postigli to stanje. Da nauče sami da pređu taj put. Vi možete neke stvari da ih naučite što se zanata tiče – „glasnije“, „nemoj ovako, bolje onako“,  - ali, mislim da je gluma jedna igra upoznavanja samog sebe. Nemam iluzije da čovek može stopostotno biti sam sa sobom načisto, ali što je bliže tome, ima veću šansu da bude slobodan, pa i na sceni. Sve dok nismo sami sa sobom u dobrim odnosima, puno energije ćemo ulagati da ljude zavaravamo. I partnere, i publiku, i reditelja.

A šta vi učite od njih?

- Puno toga. Možda u početku nisam obraćao na to pažnju, zato što između mene i generacije s kojom sam radio nije bilo puno razlike, deset godina. Kinga Mezei, Gabor Nađpal, Krista Sorčik, Aron Balaž... U to vreme nisam razmišljao o tome i nisam svesno mislio na to da li ja učim od njih. Kasnije, kako je rasla razika u godinama između mene i klase studenata, primetio sam da se u nekim stvarima ne slažemo, da neke stvari radim apsolutno drugačije. Počeo sam da se ponašam, što nisam voleo dok sam bio mlad, kao moji roditelji. Onda sam počeo da razmišljam šta se tu dešava?!? Shvatio sam da ako neću da ih izgubim, a to nisam želeo, onda treba da budem otvoren, ili možda slobodniji, da stavim na stranu ono što ja mislim, da je to tako i da ne može drugačije. Apsolutno može! Do rezultata možemo doći na hiljadu načina. To samo zavisi od vašeg položaja. Na primer, vi i ja da gledamo sada u istu stvar, oko toga se možemo složiti, ali šta vi vidite i šta ja vidim, to već nije isto. To ne važi samo za odrasle ili starije osobe, da gledaju na stvari samo sa svoje strane. To se dešava i kod mladih. Treba da naučimo sebe da budemo fleksibilni, da napravimo jedan krug oko problema, možda da naučimo sebe da smemo da se udaljimo od problema, da mu okrenemo leđa. Glumac je najviše zatvoren. Samo granica, granica, granica... Ovaj napisao tekst, ovaj dramtizovao, ovaj režira, ovaj pravi dekor, ovaj kostime... I svako kaže glumcu kako treba da bude. Svako nešto očekuje od njega. I ako glumac u svim tim ograničenjima može nešto da propusti preko svog filtera tako da ostvari i ono što se traži, ali i od sebe nešto, to je najvrednija sloboda. Ako ste pred platnom i imate neke boje, crtate šta hoćete ili šta vam dođe. Ako komponujete, nema toliko prepreka. Glumac je okružen preprekama. Među njima, ako uspe, onda je to stvarno blago. Mladi misle da su slobodni. Oni misle da je sloboda da rade ono što im se radi. To je lako. Ali, da ostvare sebe, deo onoga što je samo njihovo, među svim tim preprekama, to je već nauka.

Kako je došlo do toga da zaigrate u „Klamovom ratu“?

- To je jako interesantna situacija! Već dugo ne igram, a to je krenulo još kad sam bio direktor Novosadskog pozorišta. Smatram da scena treba celog čoveka. Ne mogu ja pola da budem na sceni, pola u kancelariji, da trčkaram levo-desno. Igrao sam samo ako nije bilo drugog izlaza, neke manje uloge ili ako nije bilo dovoljno glumaca. Onda poslednjih godina baš i nisam igrao. Mislio sam da su me otpisali. Možda sam i sam sebe otpisao. Ođednom me zove Kinga Mezei i kaže da bi volela da odigram jednu ulogu, monodramu, koju će ona da režira. Kaže ima jako malo vremena za to... Zvala me 14. septembra, a premijera je bila 16. oktobra u Mađarskoj, u Panonhalmi, manastiru. Tamo je bio međunarodni simpozijum o nasilju u školama. Znao sam da godinama nisam bio na sceni, da mi mozak ne funkcioniše tako oštro kao pre 20 godina, ali pristao sam bez razmišljanja, jer imam visoko mišenje o Kingi Mezei. Tek kad smo završili razgovor, seo sam i pitao se šta ja to radim, u šta to ulazim. Dve nedelje sam dobio da naučim tekst, ostalo nam je dve da probamo kod mene u dnevnom boravku, kod nje u Senti... Imamo neku poslovicu o tome kad ubijaju dželata. E, to je bila klasična situacija. Predao sam joj se sto posto. Sve što je tražila od mene, ne mogu reći da sam odmah uradio, ali pokušao sam. Čuo sam rečenice koje obično ja izgovaram – dosta mi te je, ponovo, još jednom! Radio sam i po pet puta. Ona je i dekor uradila sa majstorom, pa smo seli u njen auto, putovali, odigrali to tamo, a onda, kad smo kasnije u Bačkoj Topoli igrali to na svoju ruku, već je tvrdila da bi trebali to da ponudimo nekom pozorištu. Došla je direktorka mađarskog ansambla Narodnog pozorišta Subotica i rekla da bi uzela to za repertoar i tako smo onda i u Subotici imali premijeru. Ne da sam se plašio, nego sam se baš plašio. Možete zamisliti kad u gledalištu imate samo svoje kolege, bivše studente... Mislio sam da ću da umrem, ili da pobegnem. Ali, nisam.

U glasanju za „Patakijev prsten“, pored žirija, učestvuju i studenti. Opet zanimljiva, obrnuta situacija!

- Studenti imaju jedan glas. Ako to nije jako ružno, onda bih rekao da mi je omiljenija nagrada od njih. Patakijev prsten je zvanično priznanje, ali „Desetka“ od studenata je bila odgovor na pitanja koja povremeno postavljam sebi – da li dobro radim, da li dovoljno dobro to radim...

Šta je „Desetka“?

- Broj učionice. Tepih koji smo imali, koji je svašta video. Kad smo odlučili da i studenti glasaju, ja sam apsolutno bio za to da i oni treba da kažu kako nas vide, šta misle o nama. Jer, mi mislimo da smo mi tu glavni. A oni su imali ideju da se taj tepih ne baci, nego su ga sakrili, pa uvek izvade jedan deo, uokvire ga i rukom napišu „Nagrada 10“. To je bio pozitivan odgovor na sva ta moja pitanja. Povremeno čovek sedne i pita se da li je u redu, da li uopšte ima smisla to što radi. Povremeno gubi i elan. Dobio sam jedan takav odgovor da sada imam elana, znak da ima smisla nastavim.

A kakav je bio osećaj kad ste na ceremoniji dodele uvideli da će scenu iz uloge kojom ste nominovani, igrati vaša kćerka, takođe glumica, Judit Laslo?

- Stvarno sam se iznenadio! U pozorišnom svetu, uvek ima ljudi na raznim mestima, malo ko može nešto da zadrži samo za sebe, ali ja ništa nisam znao. Moj bivši student Robert Ožvar bio je nominovan, a on živi sa mojom kćerkom. I mi sedimo u prvom redu, a meni je bilo normalno da ona dolazi sa njim, pa ga pitam: „Dobro, gde je Juca?“ Kaže on da je gore. Pitamo se šta će gore i pomislimo da će pevati. Šta bi drugo na svečanosti. Vidim ja Verebeš Andreu predstavljenu kao Timea Filep, Buboša kao Kučova, onda sam već slutio... Kad se pojavila obučena isto kao ja u monodrami, ista kao ja, samo manja, a kako je to tek odigrala!?!? Ne da sam bio ponosan, ne samo na nju, puno je bilo mojih studenata... Taj dan je za mene bio... A kruna da me je odigrala moja kćerka!

Zatim je došla i druga nagrada, „Foruma“, za umetnost vojvođanskih Mađara!

- Kaže mi žena, vidi se u novinama. Taman sam krenuo negde, ali pogledam, kad stvarno. Ta nagrada je za životno delo. Shvatio sam da je to i za glumu, i za režiju, kao direktor šta sam radio, kao profesor... Rekao sam ženi – e, tu je onda kraj! (smeh)

Igor Burić