Vinčenco Kapecuto, pevač i baletski umetnik: Ja sam, pre svega, pripovedač
Na predstojećim Novosadskim muzičkim svečanostima, koje će biti održane od 21. do 28. oktobra, sa projektom „Migrantska muzika” gostovaće pevač i baletski umetnik Vinčenco Kapecuto.
Vinčenco Kapecuto je rođen za binu. Njegova umetnička iskrenost je čista i ubedljiva, a uživanje u stvaranju toliko zarazno da je potpuno svejedno je li u datom trenutku pred nama baletski umetnik ili pevač, da li izvodi „ozbiljnu“ muziku ili je meša s elementima tradicionalne i džeza, jednostavno: Umetnost je Umetnost, a naša dužnost je da tragamo za njom i da je čuvamo do poslednjeg otkucaja srca. Ona je vremeplov u koji se ušuškalo sve što je bilo, što jeste i što će biti, ona nam pokazuje, kao u ogledalu, sve emocije koje su ljudi hiljadama godina doživljavali, ona nam pokazuje u čemu smo neponovljivi, a šta delimo s drugima. I na trenutak postaje za nijansu manje bitno da govorimo o fantastičnim dostignućima jedne izuzetne karijere, ali se čini mnogo značajnijim da se dotaknemo nekih univerzalnih tema koje nam pruža nepresušni izvor Umetnosti.
Izvodite muziku staru nekoliko vekova kao da je komponovana juče. Koji zajednički činilac omogućava da spona između nas i naših predaka bude toliko puna života?
– Slavni kompozitor Lučano Berio često je govorio da „muzika jednostavno postoji, a onda je neko odlučio da stavi datum na nju“. Prateći tu misao, meni je pesma iz 16. veka pođednako važna kao i savremena ukoliko nosi u sebi priču vrednu prepričavanja. Ja sam veoma radoznala osoba, pogotovo u pogledu „stare muzike“. Volim da tragam za onim elementima koji daju neku vrstu orijentira današnjim generacijama. Smatram se pre svega pripovedačem koji ne pravi razliku između žanrova, stilova i epoha. Muzika je meni jednostavno sredstvo koje mi stoji na raspolaganju kad želim da ispričam bezvremenu životnu priču o ljubavi, patnji, napuštenosti i mržnji – osećanjima koja su zajednički činioci i na koje ćemo svi, bez izuzetka, reagovati ma u kom vremenu živeli.
Istoričari ne mogu da se slože u tome jesu li naši preci prvo počeli da plešu ili da pevaju. Kao baletski umetnik i pevač, jeste li ikad razmišljali o tom pitanju i je li ono uopšte relevantno?
– Voleo bih da verujem da su se te dve stvari desile istovremeno. Emocije i potrebe mogu da se izraze kako čitavim telom tako i samo zvukom, zar ne?
Apropo zvuka, jednom prilikom sam intervjuisala kompozitora koji je rekao da ga u gradu bukvalno sve inspiriše, čak i škripa kočnica. S tako urođenom muzikalnošću, kao vašom, registrujete li instinktivno svakodnevne zvukove urbane sredine kao vrstu muzike?
– Nažalost, nimalo. U stvari, sve me više nerviraju veštački zvuci, uvek pokušavam da pobegnem od njih. Što sam stariji to su mi važniji zvuci netaknute prirode, prizor pejzaža i osećaj tišine oko mene koja širom otvara vrata maštanju i kreativnosti.
Kontroverzni filozof Rodžer Skraton tvrdio je da savremena umetnost ne unosi Lepotu u svakodnevni život, te da je pogubna po naše duše. Da li biste se složili s njegovim tmurnim proročanstvom da Lepota izumire?
– Lepota je u nama i oko nas, mi samo treba da otvorimo oči i duše kako bismo je uhvatili. Umetnost može da nahrani tu Lepotu, da joj pomogne da ostane u životu. Svi mi imamo obavezu da aktivno, neumorno i neprekidno tragamo za njom, da se borimo za njen opstanak! Dostojevski je rekao da će Lepota spasti svet i ja se u potpunosti slažem s njim.
Fascinira me spontanost Vaših nastupa, kao da improvizujete i nikad ne morate da vežbate. Stvarno me zanima jeste li se ikad osećali umorno tokom priprema za koncert i šta mislite o improvizaciji.
– Moram priznati da se nikad nisam osećao iscrpljeno tokom priprema za nov koncert, pri učenju arija ili čitavih uloga. Ova profesija zahteva strast, ljubav i posvećenost, a ta tri elementa zajedno čine vas srećnim i beskrajno željnim upuštanja u nove muzičke pustolovine.
Što se drugog dela pitanja tiče, ploveći umetničkim vodama uvek sam susretao umetnike koji su najpotpunije mogli da se izraze baš kroz improvizaciju, stvarajući nešto novo i fantastično u datom trenutku. Improvizacija je sasvim posebna veština koja vam daje moć da se vinete u nebo i krenete kud god poželite.
Neki izvođači se raduju poređenju s drugim umetnicima, a neki ne. Kakav je vaš pristup?
– Iskreno, nikad nisam razmišljao o tom pitanju. Mislim da ne mogu da se poredim ni s kim drugim zato što smo, jednostavno, različiti. Kao umetničke ličnosti svi imamo neku priču drugačiju od ostalih, doživljenu i ispričanu na jedinstveni način. Moja priča pripada samo mom životu, te mogu da je posmatram i delim samo iz svog ugla.
Kako sastavljate program za koncert?
– Pre svega treba imati kristalno jasnu ideju o tome kakvu priču želiš da ispričaš. Muzika, potom, dolazi sama od sebe gradeći strukturu koncerta na prirodan način. Posle toga treba, naravno, proveriti da li je stabilna ravnoteža između različitih raspoloženja, napetosti i smirenosti, tipova pesama i muzičkih boja. Ljude moramo inspirisati da slušaju aktivno i otvoreno, a ne da ih svodimo na pasivne primaoce.
Vaš koncert na Nomusu zove se „Migrantska muzika“. Zvuči kao da će tu biti mnogo tuge, priča o rastancima, ali možda i radosti zbog osećaja bezgranične slobode.
– „Migrantska muzika“ se zaista bavi pitanjem putovanja koje ponekad može biti bez povratka, vodeći u samo jednom pravcu. Ovaj program dokazuje da čovek uzalud gradi veštačke granice, muziku nikad neće moći da zaustavi. Ona je skladna fuzija brojnih kultura, zvukova, jezika, boja i ritmova. Osim toga, „Migrantska muzika“ je vezana za ljude koji su napustili svoje domovine pod prinudom i koji su stigli u nova, drugačija okruženja donoseći sa sobom svoje životne priče pune tuge i sreće, raznih navika i načina razmišljanja, drugačijih religija, čak i drugačijih recepata. Sav taj „prtljag“ susreće se s novom sredinom, pa se s vremenom i stapa s njom, dodajući joj nove nijanse.
Za kraj, ispričajte nam jesu li vam se na bini dešavale nenadane i smešne stvari kojih ćete se uvek sećati.
– Srećom, doživeo sam velik broj takvih divnih, veselih trenutaka! Sećam se jedne prilike kad su ljudi u publici počeli da pevaju pesme zajedno sa mnom kao da smo na nekom pop ili rok koncertu, a na poslednjem koncertu u Nemačkoj ljudi su se pojavili s majicama i maskama na kojima je bila odštampana moja slika! To je bilo stvarno jako smešno i čudno, ali u isto vreme prilično laskavo.
Zita Kalmandi