Tu­ri­stič­ki vo­di­či ot­kri­va­ju: Ova­ko se ne­kad pre­vo­zi­lo

– Pr­vi po­da­tak o jed­no­pre­žnim fi­ja­ke­ri­ma u gra­du po­ti­če iz 1847. go­di­ne, a tek po­sle dve de­ce­ni­je, 1868. go­di­ne, An­ton Karl iz Nađ­sent­mi­klo­ša do­bi­ja do­zvo­lu Ma­gi­stra­ta da svo­jim fi­ja­ke­ri­ma pre­vo­zi put­ni­ke po gra­du – ot­kri­va na­ša sa­go­vor­ni­ca. – Od ta­da broj fi­ja­ke­ra na no­vo­sad­skim uli­ca­ma kon­stant­no ra­ste, pa je 18 go­di­na ka­sni­je iz­da­to 70 do­zvo­la za jed­no­pre­žne i 15 do­zvo­la za dvo­pre­žne fi­ja­ke­re.

Ka­ko Kri­sti­na Je­kić na­vo­di, pre­voz fi­ja­ke­rom bio je ja­ko zna­ča­jan, pa je po­čet­kom 20. ve­ka do­net i Pra­vil­nik ko­ji se ba­vio ko­či­ja­ši­ma, fi­ja­ke­ri­ma i sa­o­ni­ca­ma, po ko­me ko­či­jaš ni­je mo­gao bi­ti mla­đi od 16 go­di­na, mo­rao je bi­ti tre­zven, ima­ti is­ku­stvo u upra­vlja­nju za­pre­gom i do­bro po­zna­va­ti grad, dok su ko­či­je i sa­o­ni­ce su mo­ra­le bi­ti ured­ne, zi­mi su ko­nji mo­ra­li oko vra­ta ima­ti zvon­ce i pra­por­ce, a u gu­stoj ma­gli mo­glo se vo­zi­ti sa­mo sa upa­lje­nim fe­nje­ri­ma.

– Za do­la­zak u grad ko­ri­sti­la se že­le­zni­ca, a glav­na je bi­la „Pe­šta – Ze­mun“, dok su boč­ne su bi­le od No­vog Sa­da pre­ma Som­bo­ru, Sen­ti i Ti­te­lu – ob­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca. – Svi vo­zo­vi su sti­za­li u grad uju­tru, a već u ra­nim po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma su se vra­ća­li na­zad. Ta­ko­đe, bio je raz­vi­jen i brod­ski sa­o­bra­ćaj, pa je „Ma­đar­ska la­đa“ iz­me­đu Vu­ko­va­ra i No­vog Sa­da je sti­za­la u grad oko 8, a u 13 ča­so­va se vra­ća­la na­zad za Vu­ko­var, dok su ve­li­ki bro­do­vi iz Pa­sa­ve i Ga­la­ca u No­vi Sad sti­za­li niz­vod­no i uz­vod­no na­iz­me­nič­no, sva­kog dru­gog da­na.

Kra­jem osam­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka po­kre­će se ini­ci­ja­ti­va za us­po­sta­vlja­nje efi­ka­snog jav­nog pre­vo­za, pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca. Gru­pa gra­đa­na iz Te­mi­šva­ra je po­nu­di­la Gra­du iz­grad­nju pru­ge ko­jom bi sa­o­bra­ća­li tram­va­ji sa konj­skom vu­čom, ali je ko­mi­si­ja od 10 čla­no­va od­u­sta­la od po­nu­de, ta­ko da u No­vom Sa­du ni­su po­sto­ja­li tram­va­ji sa konj­skom vu­čom, već om­ni­bu­si – dvo­pre­žna ko­la za šest i vi­še put­ni­ka, ko­ji su uve­de­ni u sa­o­bra­ćaj 1901. go­di­ne.

– Grad­nja pru­ge za za elek­trič­ni tram­vaj za li­ni­ju A „Cen­tar – Fu­to­ški put“ i li­ni­ju B „Cen­tar – Te­me­rin­ska uli­ca“, či­ju grad­nju je odo­bri­lo Mi­ni­star­stvo tr­go­vi­ne Austro-Ugar­ske u ja­nu­a­ru 1909. go­di­ne, se ote­gla, pa je elek­trič­ni tram­vaj pre­dat Gra­du 30. sep­tem­bra 1911. go­di­ne – pri­ča Je­kić. – Uz sa­gla­snost Mi­ni­stra­stva tr­go­vi­ne Ugar­ske, sta­ra­nje i da­lji raz­voj no­vo­sad­skog tram­vaj­skog sa­o­bra­ća­ja 1912. go­di­ne pre­u­zi­ma „No­vo­sad­sko elek­trič­no d.d." ko­je je bi­lo du­žno da za po­kre­ta­nje put­nič­kih ko­la ko­ri­sti elek­trič­nu ener­gi­ju, a za vu­ču te­re­ta konj­sku. Tre­ba­lo je da obez­be­di i ta­ble za ozna­ča­va­nje prav­ca kre­ta­nja, a tram­va­ji ni­su sme­li pre­vo­zi­ti pi­ja­ne i oso­be „pr­lja­ve spo­lja­šno­sti“. Ubr­zo na­kon us­po­sta­vlja­nja elek­trič­nog tram­vaj­skog sa­o­bra­ća­ja, do­šlo je do pr­vih pri­med­bi, po­što su sma­tra­ni opa­snim po sta­nov­ni­štvo, jer su se vr­lo če­sto de­ša­va­le ne­sre­će zbog kre­ta­nja ta­lji­ga i pe­ša­ka po pru­zi.

Fijaker, znak ot­me­no­sti

– Vo­zi­ti se fi­ja­ke­rom na že­le­znič­ku ili brod­sku sta­ni­cu ili do­ći odan­de pred ku­ću fi­ja­ke­rom bi­lo je za sta­re No­vo­sa­đa­ne znak ot­me­no­sti, kao što je bi­lo ot­me­no i unaj­mi­ti no­sa­ča da no­si pr­tljag za sit­ne nov­ce – re­kla je Kri­sti­na Je­kić. – Fi­ja­ke­ri su i na­kon 1911. go­di­ne bi­li omi­lje­no pre­vo­zno sred­stvo ne sa­mo No­vo­sa­đa­na, već i lju­di sa stra­ne.

Tri­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka  po­sto­ja­lo je 88 jav­nih fi­ja­ke­ra i 125 lič­nih, a osno­va­no je i Udru­že­nje fi­ja­ke­ri­sta ko­ji su ima­li svo­ju sla­vu – Sve­tog Ili­ju. Tog da­na su sve­ča­no ob­u­če­ni, sa svo­jim su­pru­ga­ma od­la­zi­li u ka­fa­nu „Ma­roš“ gde je na­kon re­dov­ne go­di­šnje skup­šti­ne pri­re­đi­va­na za­ba­va ko­joj su pri­su­stvo­va­li i broj­ni zva­nič­ni­ci.

Pre­ma re­či­ma na­še sa­go­vor­ni­ce, pru­ga je re­kon­stru­i­sa­na iz­me­đu dva svet­ska ra­ta, a na­kon ve­li­kih ošte­će­nja to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, tram­vaj­ski pre­voz je de­li­mič­no ob­no­vljen, a po­tom i uki­nut 1958. go­di­ne.  Ka­da je 1929. go­di­ne po­stao cen­tar Du­nav­ske ba­no­vi­ne, No­vi Sad po­či­nje ubr­za­no da se raz­vi­ja, pa Mu­ni­ci­pal­ni od­bor gra­da do­no­si od­lu­ku o ku­po­vi­ni tri auto­bu­sa, te je ta­kav na­čin sa­o­bra­ća­ja us­po­sta­vljen 9. no­vem­bra 1931. go­di­ne.

– Pr­va li­ni­ja sa­o­bra­ća­la je od aero­dro­ma Ju­go­vi­će­vo do Ro­ko­ve cr­kve u Pe­tro­va­ra­di­nu, a ka­ko se auto­bu­si sve vi­še ko­ri­ste, us­po­sta­vlja­ju se no­ve li­ni­je i ku­pu­ju no­va vo­zi­la – ob­ja­šnja­va Kri­sti­na Je­kić. – Auto­bu­si su na po­čet­ku bi­li ma­li, sa naj­vi­še 24 me­sta za put­ni­ke, ali ka­ko ra­ste broj gra­đa­na ko­ji ko­ri­ste jav­ni pre­voz po­či­nju da se stva­ra­ju gu­žve, te u vo­zi­la ula­zi i dvo­stru­ko ve­ći broj put­ni­ka od do­zvo­lje­nog, zbog če­ga je čak i po­li­ci­ja re­a­go­va­la ka­ko bi spre­či­la ne­re­de na­sta­le zbog ve­li­ke na­va­le na vo­zi­la.

Pr­vo tak­si sta­ja­li­šte kod “Ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te”

Sve­ga pet go­di­na na­kon što se po­ja­vio pr­vi auto­mo­bil u No­vom Sa­du, od 1910. go­di­ne Va­ro­ško ar­ter­sko ku­pa­ti­lo je ima­lo svoj auto­mo­bil sa kon­duk­te­rom Imre­om Led­nic­kim.

– Pr­vo tak­si sta­ja­li­šte bi­lo je is­pred ho­te­la „Ca­ri­ca Je­li­sa­ve­ta“ gde su bi­la par­ki­ra­na dva „opela“ ko­ja su ret­ko sa­o­bra­ća­la, a sa po­ja­vom jef­ti­ni­jih auto­mo­bi­la kao što su „re­no“ i „ci­troen“ ce­na vo­žnje po­sta­je pri­stu­pač­ni­ja, pa pred Pr­vi svet­ski rat tak­si vo­zi­la ima­ju vi­še po­sla – ka­za­la je Je­kić. – Ubr­zo na­sta­je i pr­vo Udru­že­nje tak­si­sta ko­je je vr­lo br­zo uki­nu­to. Me­đu­tim od tri­de­se­tih go­di­na, upr­kos još uvek vi­so­koj ce­ni pre­vo­za, broj tak­si­sta ra­ste.

Grad­sko sa­o­bra­ćaj­no pred­u­ze­će zva­nič­no je osno­va­no 3. av­gu­sta 1946. go­di­ne i ras­po­la­ga­lo je sa šest auto­bu­sa i šest ka­mi­o­na za raz­ne po­tre­be, pa i za pre­voz put­ni­ka od aero­dro­ma do Pe­tro­va­ra­di­na. To­kom pe­de­se­tih i po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na 20. ve­ka No­vim Sa­dom su sa­o­bra­ća­li i sprat­ni auto­bu­si, po­pu­lar­ni „lon­don­ci“.

U sa­rad­nji sa no­vo­sad­skim tu­ri­stič­kim vo­di­či­ma, list „Dnev­nik“ će sva­ke ne­de­lje ob­ja­vlji­va­ti pri­če i za­ni­mlji­ve aneg­do­te o isto­ri­ji i ar­hi­tek­tu­ri gra­da, zna­me­ni­tim lju­di­ma, ga­stro­no­mi­ji, kao i skri­ve­nim ili za­bo­ra­vlje­nim pre­de­li­ma ko­ji kra­se Srp­sku Ati­nu i okol­na me­sta.

D. An­du­la­je­vić