TVOJA REČ: Nikola Živković (25), reditelj i apsolvent grafičkog inženjerstva i dizajna

Trenutno je apsolvent na odseku grafičkog inženjerstva i dizajna na Fakultetu tejničkih nauka u Novom Sadu, a proteklih dana je radio na najnovijem ostvarenju „Oluja”, kratkoj filmskoj formi rađenoj po istoimenoj poeziji Nikole Rausavljevića.

- Prošle godine sam počeo da živim od videa, odnosno od montaže i kreiranje video sadržaja - priča Nikola.

Kakva iskustva imaš dosad u polju režije?

- Radio sam dva kratka filma pre ovog koji smo snimali pre neki dan („Oluja”). Radio sam jedan „Dnevnjakov” serijal, a već sam režirao video poezije Nikole Rausavljevića, ali je to više bilo u formi spota. Za „Oluju” smo u nekom procesu skontali da baš napravimo film i da se koristimo filmskim jezikom. Uglavnom radim komercijalne projekte, a kreativno se retko izražavam jer sam veliko zakeralo i onda tražim ogromnu pripremu. I ovo što smo radili, jeste jedan dan snimanja, ali je bilo godinu dana pripreme. Kad sam pogledao šta smo snimili... Ju... Svi smo oduševljeni, ne možemo da verujemo šta smo napravili! Jedva čekam da sve bude upakovano.

Koliko je izazovno izraziti se filmskim jezikom i „ubosti” poentu i sve predstaviti onako kako treba kako bi svi shvatili poruku tog dela?

- Mislim da poruka ne može da se definiše. Kad se bilo koje filmsko delo pravi, ako nije komercijalne sadržine, ne može se kontrolisati kako će ga neko percipirati. Bilo mi je neverovatno zadovoljstvo kad sam čuo deset različitih interpretacija mog filma „Pandora” iz 2018. godine. Ćale moj mi je rekao da ni ja nisam razumeo smisao svog filma. To je bio znak da time želim da se bavim. Ovakve filmove želim da pravim, hoću da svako uključi glavu.

Verujem da nije lako sve to tako uklopiti...

- Evo, godinu dana pripreme za jedan dan snimanja, toliko je izazovno. Kad bi me neko pitao da li treba da se bavi filmom, ja bih mu rekao - ne. Znači, stvarno nije zahvalno, jer kojom god umetnošću da se baviš, možeš sam, osim filmom. Tu zavisiš od mnogo ljudi, čak iako je amatersko delo. Druga stvar, treba ti mnogo više novca. A svi su u fazonu da je najlakše napraviti film.

Koliko danas ima smisla baviti se filmom u odnosu na publiku i njene zahteve?

- Rekao bih ono što je meni Kusturica rekao pre pet-šest godina: „Šta će ti to u životu?” Bukvalno je jako teško i nije uopšte zahvalno, ali ako te nešto vuče, jer ja ne znam ništa drugo, toliko me obuzima, ničim ne bih zamenio. I jedino u tom smislu ima i smisla raditi. Sve ostalo je neisplativo, bukvalno.

Kakva je, onda, budućnost filma i filmske produkcije?

- Marvel i dalje puni bioskope. Nemam ništa protiv toga, ali to nije isti medij. Mi i to zovemo filmom, ali je velika razlika pogledati film od Malika i film od Marvela. Budućnost filma je zaista nemoguće skontati, jer i kad slušam velike reditelje, ni oni nisu sigurni u kom pravcu nas sve ovo vodi. Da li će film umreti, ili će kao i uvek i ovu krizu prebroditi, pa stvoriti nešto novo, ne znam. Obično iz krize ispadne nešto novo. Ali mi se trenutno nalazimo u generalnoj krizi identiteta cele umetnosti, mi sada ne možemo da vidimo šta će biti za koju godinu. Možda ćemo ovaj period za 50 godina nazivati krš periodom, a možda će biti prekretnica u stvaranju nečega novog.

Hoće li film dobiti kraću fomu, s obzirom na to da je danas sve instant i da publika nema živaca za neke dugometražne filmove?

- Ma, samo društvene mreže, 60 sekundi i to jedino prolazi sada. Nažalost, pažnja svih nas je totalno otupela. Mislim da sam imao više pažnje kao dete nego danas.  Dugometražni filmovi će uvek postojati. Mislim da će se budućnost kratkog filma malo razvijati, zato što ljudi danas nemaju znanja o filmovima, pa čak ni o postojanju kratke forme. U jednom trenutku bi ljudi mogli da se okrenu tome i tako će dati šansu kratkoj formi, a da to nije sadržaj koji je jako površan i kreativno prejednostavan.

Šta publici danas drži pažnju?

- Nemam pojma! Iskreno... Teško mi je da to razumem. Posmatram svoju generaciju, ja ne gledam iste filmove koje oni gledaju.

Na koji način ti u svom radu držiš tu pažnju?

- Danas ljudi pola gledaju u telefon, pola u film, više ga slušaju neo što ga gledaju. Sve ide u besmisao, jer cela ta komercijalna struktura je napravila takve filmove da ih ni ne moraš gledati, možeš usisavati, prati sudove, a film ide... On vizuelno nema ništa specifično, lenjo je urađen, ne treba ti neka pažnja mozga dok ga gledaš, znaćeš ko će gde da ode, neće te ništa iznenaditi. Teško je doći do pažnje gledalaca i ja to proučavam, pronalazim recept kako im je zadržati, a opet im plasirati nešto na šta će im se uključiti mozak. A ljudi to uglavnom ne žele... Planiram da pravim film koji je prikaz krize identiteta kod mladih i dešava se u menzi, ceo je u dijalozima kroz koje prepoznaješ osobe koje su oko tebe i koje su prikaz današnje situacije. Danas kad ljudi vide crno-beli film, odmah ga ugase, iako je reč o novijem ostvarenju, neće da daju šansu. Navikli su na ono što se najčešće plasira. A filmu je potrebna publika, i zašto ja da pravim nešto što niko neće gledati, jer laž je da ga pravim za sebe. Uvek je tu potreba za tom komunikacijom za publikom, što je i sam smisao režije.

Lea Radlovački